???????? THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Amerikanac Aleks Džouns je teoretičar zavera. Počeo je kao radijski voditelj u rodnom Dalasu, a sa pojavom interneta pokrenuo je i sajt InfoWars. Sa procvatom društvenih mreža, svoje teorije nastavio je da širi koristeći sve moguće formate koje te platforme nude.
Njegove teorije zavera su imale veoma širok raspon tema – od toga da američka vlada kontroliše vremenske prilike i može da uragane i oluje usmerava tamo gde im to odgovara, preko „otkrića” da su Barak Obama i Hilari Klinton članovi tajnog demonskog kulta koji upravlja Amerikom, do upozoravanja roditelja da vakcinacijom dece opasno ugrožavaju njihovo zdravlje, tvrdeći da je jedan lik u popularnoj seriji za decu „Ulica Sezam” namerno prikazan kao autističan, kako bi se autizam normalizovao i tako lakše prihvatao jer će sve više dece zbog obavezne vakcinacije od njega oboljevati.
Jedna od njegovih teorija je da su masovne pucnjave po američkim školama u kojima ginu učenici i studenti izmišljene, kako bi se opravdalo ograničenje prava na posedovanje oružja. Tako je i za incident koji se u februaru ove godine dogodio u višoj školi „Stoneman Douglas” u Portlandu na Floridi, u kome je ubijeno 17 studenata i članova osoblja škole tvrdio da je izmišljen, a da je jedan od preživelih, Dejvid Hog, koji se nakon toga angažovao kao aktivista i zagovornik ograničavanja prava na posedovanje oružja, u stvari plaćeni glumac.
Neki od direktno optuženih i izvređanih u tim teorijama su ga tužili i dobijali sporove, što je za Džounsa i njegove sledbenike i poklonike bio samo još jedan dokaz da je njihov guru u pravu, a on je nastavljao po starom i samo još više dodavao gas. Njegov sajt je došao do 10 miliona pregleda mesečno, više nego što ga ima jedan Economist i Newsweek. U toku američke predsedničke kampanje, u jednoj svojoj emisiji je ugostio i tadašnjeg kandidata Donalda Trampa, koji je tom prilikom izjavio kako Džouns uživa „sjajnu reputaciju”.
I konačno, u avgustu ove godine, globalne društvene mreže i servisi preko kojih je Aleks Džouns delovao uklonile su sav njegov sadržaj i ukinule njegove naloge. Prvo su to uradili Facebook, YouTube, Apple i Spotify, a onda i Twitter, Pinterest i LinkedIn. Zanimljiva su objašnjenja koje su te kompanije dale kao razlog za taj svoj potez, ali o tome ćemo drugom prilikom.
Sada nas zanima otkuda odjednom sva ta frtutma oko Aleksa Džounsa. Raspisali se medijski analitičari o tom fenomenu, vesti o tome prenose „ozbiljni” mediji, ne propuštajući priliku da svojoj publici pomalo likujući saopšte: „Eto šta se događa kada nema više reda u medijskom svetu kao u dobra stara vremena, pa svako može da objavljuje sve i svašta”. Ali, pustimo i to sad.
Teorije zavere i njihovi zagovornici nisu nova pojava; uvek je bilo „genijalaca” koji dođu niotkuda da prosvetle svet, ali je to ipak ostajalo uglavnom na medijskoj margini, bez obzira što su i tada postojali mediji putem kojih su se te teorije obznanjivale. Bile su tu novine i knjige, fotke i filmovi, radio i televizija. Sam tip sadržaja se, dakle, nije promenio. Ali, ono što se radikalno promenilo je neograničena dostupnost tog sadržaja, zbog promene načina njegove distribucije.
Do pojave internetskih medijskih platformi preduslov da neki tekst, fotka, film ili poruka dođu do konzumenta je bio da taj sadržaj uopšte postoji u određenom distributivnom kanalu. A ti kanali su imali ograničenu distribuciju. Novine su se kupovale na kioscima, do knjiga se dolazilo u knjižarama i bibliotekama, filmovi se gledali u bioskopima, na televiziji ili na video-kasetama i DVD-u. Ograničena distribucija je, po prirodi stvari, nametala i ograničenu količinu sadržaja. Nije svako mogao da izdaje novine, štampa knjige, snimi film ili seriju. Distribucija je određivala sadržaj. Zato je morao da postoji proces selekcije sadržaja, koji je bio baziran na oceni verovatnoće koliko će on biti konzumiran. Promovisani su filmovi sa najviše gledalaca u bioskopima, reklamirane hit TV serije, pisalo se o filmskim i TV zvezdama koje su bile garant uspeha sledećeg filma ili serije, objavljivane su liste najprodavanijih knjiga i najtiražnijih pisaca. Znao se red.
I onda se sve promenilo. Ne postoji više barijera da sutra pokrenete onlajn novine. Ako napišete knjigu, bez problema je u e-izdanju možete objaviti, pa i na Amazonu ako baš hoćete. Jedan klik na jutjubu je dovoljan da vaš video ili film bude celom svetu na raspolaganju. Zahvaljujući tehnologiji, distribucija medijskog sadržaja je neograničena. Savremene medijske platforme ne razbijaju glavu razmišljajući da li će vaš film biti gledan, knjiga čitana ili sajt posećivan. Njih zanima da se što više sadržaja konzumira, bez obzira kog. Danas se samo na jutjubu postavi 300 sati video sadržaja svakog minuta.
Ali, pravilo da distribucija određuje sadržaj nije se promenilo. I tu se dogodio ključni preokret. Sada, kada je svako od nas distribucijski kanal, najviše će biti konzumiran onaj sadržaj koji se najviše deli, a deliće se onaj sadržaj za koji verujemo da će najviše biti konzumiran od strane onih kojima taj sadržaj delimo. I tu se krug zatvara. Tu više nije važno da li mi podržavamo ili se slažemo sa sadržajem koji delimo, bitno je samo da verujemo da ćemo slanjem tog sadržaja ili njegovim lajkovanjem mi sami biti primećeni.
Pa zašto sam ja onda pisao o Aleksu Džounsu? Zato što je to priča koja dobro ilustruje kako promenjeni način distribucije medijskog sadržaja definiše tip tog sadržaja. Na početku je Aleks Džouns imao neku osnovnu bazu onih koji su prihvatili i poverovali u njegove teorije zavere. Ali, šokantnost, bizarnost, ludost i sve ostalo što je uz sve to išlo bio je dovoljno dobar razlog da su i oni koji se ne slažu sa njim, koji mu se podsmevaju i misle da je lud, takođe vredno delili sadržaj koji je on proizvodio, a društvene mreže koje su danas ključne medijske platforme bile srećne brojeći preglede, lajkove, šerove.
A šta ja sada radim kada pišem ovaj tekst? Da li time što ukazujem na opasnost od takvih likova doprinosim da više ljudi sazna o tome šta Aleks Džons propoveda. I koliko će onih koji ovo pročitaju u sebi reći: „Pazi, stvarno, vidi ovo, pa ovaj Džouns nije normalan”, a onda zgroženi nad onim što on priča, kao što sam i ja ostao bez teksta kada sam prvi put čitao i gledao šta sve lupeta, u želji da ukažu na opasnost od takvih iz istih razloga šerovati informaciju o njemu? Da li smo onda svi mi koji to radimo, bez obzira da li se sa Aleksom Džounsom slažemo ili ne, u stvari njegovi saučesnici koji su doveli do toga da jedan bizarni teoretičar zavere postane medijska zvezda i da se sada još i predstavlja kao žrtva cenzure? I koliko smo drugih aleksa džounsa na taj način do sada već promovisali i reklamirali?
Ne znam odgovor na to pitanje. Zato vas molim, za svaki slučaj, da ovaj tekst zadržite samo za sebe. Nemojte ga lajkovati, a ni šerovati. Dogovoreno? Hvala!
Zanimljiva teza: da li sam čin pominjanja nekog predstavlja afirmaciju njegove ličnosti i delovanja? Jedna teza o modernim medijima veli da ne postoje dobra i loša reputacija, već postoje samo velika (ergo: uspešna) i mala reputacija. Sudeći po tome kako se ponašaju neke ličnosti iz zone tzv. turbo-folka, izgleda da je to tačno: taj polusvet je spreman da sam sebi namesti neku intrigu samo zato da bi tako održao saldo svoje popularnosti. Ekstremnih primera oko nas – na svu volju.
A onda, prisetimo se istorije: još u vreme starih egipatskih dinastija, najvažnija kazna za svrgnute vladare koji su se ogrešili o norme bila je da se uništi trag o njihovom imenu; dleto i čekić kojim su namerno oštećivani kartuši na zidovima hramova i obeliscima nekakva su preteča medijske cenzure koja je i danas u igri.
Metoda zatiranja imena je postojala i u drugim kulturama; koliko se sećam iz nekih davnih knjiga, bila je to kazna za veštice u prethrišćanskoj Evropi… Pružalo se to, sa ovakvim ili onakvim uspehom, sve do primera totalitarnih režima dvadesetog veka – setimo se legendarnih fotomontaža koje su poručivali Staljin i Mao Ce Tung…
Ne znam da li je to i danas moguće, jer je priroda Interneta kao medija promenila socijalnu dinamiku na kojoj nečija popularnost počiva. Negovanje gluposti je došlo na novi nivo zbog tzv. negovanja slobode javnog izražavanja; licemerje je veće nego ikad baš zbog toga što se otvoreno eksploatiše nagon konzumenta informacija za voajerskim praksama. Čitavo društvo polako postaje jedan veliki rijaliti, što pogoduje populističkim pravcima u politici.
Izgleda da je aktivno ignorisanje jedino što je preostalo. Ali malo je onih koji su toliko disciplinovani. Većina je pasivna i očekuje neki poželjan input. Trik je u tome što bi trebalo ponuditi nešto čime će konzument birane stvarnosti preklopiti nedostatak prostakluka za kojim toliko čezne dok premoren čeka sutrašnji prekarni dan. Kad takvim ljudima ponudiš nešto što iziskuje aktivno korišćenje protoplazme između ušiju, stvar pada u vodu. Ljudi skloni kritičkom razmišljanju su malobrojni i završavaju kao izolovana elita; jaz postaje još veći.
Ne možeš pobediti. Možeš samo da se se povučeš na svoje ostrvce, negde u dubokom moru ili negde u Severnom Banatu, nadajući se da će kritičko razmišljanje ipak preživeti.