Da li čuješ moje lice?

🇬🇧 this article is available in english

Šta biste mi odgovorili kada bih vas to pitao? Imam ja još takvih pitanja. U koju si se to pesmu obukao, majke ti? Zašto misliš da su ove moje naočare previše glasne? Da li i tebi ona večera sinoć nije zvučala dobro? Da li si joj dobro čuo oči?

Bez brige, sve je u redu sa mnom, hvala na pitanju. Uostalom, ništa od toga vas ne bih ni pitao. Ali, ima jedan čovek kome ni jedno od tih pitanja ne bi bilo čudno i koji bi mi na sva odgovorio najnormalnije. Dobro, nije baš skroz čovek, bar tako on sam za sebe tvrdi. Ali, nije ni robot, već biće od krvi i mesa, vrste homo sapiens, samo sa jednim malim dodatkom u i na glavi. Zove se Nil Harbison i dok sam ga nedavno slušao i gledao uživo na jednoj konferenciji u belgijskom Antverpenu, bila su to samo neka od pitanja koja bih mu postavio.

Foto: Metal Magazine

Nil Harbison (Neil Harbisson) je rođen 1984. godine, a odrastao je u Kataloniji, gde je počeo da svira klavir i sa 11 godina već komponovao svoju muziku. Sa 19 godina se preselio u Englesku, gde je studirao muzičku kompoziciju, a danas živi u Njujorku. Nil je rođen sa težim oblikom slepila za boje, tako da je sve boje oko sebe video samo kao bele, crne i nijanse sive. Nije hteo da se pomiri s tim, pa je 2004. godine dao da mu se operativnim putem u lobanju ugradi tehnološki uređaj koji se sastoji od antene sa elektronskim okom na vrhu i senzorima koji se nalaze u zadnjoj strani njegove lobanje. Slike koje registruje elektronsko oko senzor transformiše u vibracije različitih frekvencija, a Nil je naučio koja vibracija je koja boja, pa je tako počeo da čuje boje i raspoznaje ih. Dakle, taj u lobanju ugrađen senzor mu omogućava sinesteziju: da vibracije koje dobija može da transformiše tako da ih čuje kao boje. Pošto se ova antena može povezivati na wi-fi mreže, Nil tako može da čuje i sve boje čije mu se vibracije pošalju preko interneta. Ponosno ističe kako je on tako postao prvi zvanično priznati kiborg na svetu.

Ovako ugrađena tehnologija je Nilu omogućila ne samo da raspoznaje boje koje drugi ljudi vide, već da postane svestan i onih boja koje ljudsko oko ne može da vidi, kao što su, na primer, infracrvena ili ultraljubičasta. Osim toga, uz pomoć tog svog novog organa, Nil sada i sve drugo što vidi oko sebe – kompletne slike, objekte, ljude – pretvara u odgovarajuće vibracije i tako ih čuje. Tako tvrdi da glumica Džudit Denč ima tihu kosu, Vudi Alen zvuči meko, a princu Albertu od Monaka se zvuk sopstvenog lica toliko dopao da ga je stavio kao rington na svoj mobilni telefon.

Cela ta stvar može da se posmatra i iz suprotne perspektive. Nil tako svaki zvuk može da pretvori u boje, u slike. Pa bio to neki muzički hit, ili politički govor. Na primer, evo paralelnog prikaza njegovog viđenja čuvenog govora Martina Lutera Kinga „I have a dream” i jednog govora Adolfa Hitlera.

Foto: Pinterest

Iako je definitivno prvi zvanično priznati kiborg na svetu, Nil ne želi da ostane jedini. Tako je 2010. je osnovao Kiborg fondaciju, međunarodnu organizaciju koja će se boriti za prava kiborga, promovisati kiborg umetnost i podržavati ljude koji žele da postanu kiborzi.

Nil Harbison smatra da je ovo sve tek početak i da će ljudska vrsta sve više i sve bolje da, koristeći tehnologiju, razvija i unapređuje i sva druga svoja čula i izvan granica prirodne datosti i da ćemo uskoro sami odlučivati koja svoja čula želimo dodatno da ojačamo. Vođen tom idejom, 2017. godine je postao i jedan od osnivača Transvrsnog društva (Transpecies Society), udruženja koje će podržavati osobe koje nemaju ljudski identitet i koji će promovisati slobodu izbora razvoja novih čula i njihovog dodatnog razvoja i ugradnju u sopstvena tela.  

Veliki deo svoje agende Nil Harbison komunicira i kroz najrazličitije umetničke performanse i izložbe, i zato sebe i predstavlja, između ostalog, i kao kiborg umetnika. Ljudi verovatno za sada lakše mogu da prihvate da su i on sam i njegova pojavljivanja ekstravagantni pokušaj da se skrene pažnja na sebe i da sve to spada pre u umetničke galerije, a ne u prostor neke ozbiljne javne diskusije.  

Bilo kako bilo, lik i delo Nila Harbisona su samo još jedan dokaz da je budućnost već stigla i da su roboti već među nama. To ne znači da treba da počnemo da bežimo od njih ili, taman posla, da ih vijamo i teramo od sebe. Možda ne bi bilo loše da svet pokušamo da posmatramo i iz perspektive jednog od njih. Evo, na primer, Nil tvrdi da ljudi nemaju različitu boju kože jer on to ne može ni da vidi ni da čuje, već da svi mi ljudi na planeti Zemlji spadamo pod jednu od nijansi narandžaste. Hajde, za početak, da pokušamo jedni druge tako da gledamo. Za to nam čak ni antena ne treba.

Ostavi komentar

This website is available in 🇬🇧 ENGLISH

Društvene mreže

Najnoviji postovi

Ovim prihvatate našu politiku privatnosti

Prijavite se za objave sa bloga

Holler Box