Mokrin – kako to svetski zvuči

🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Od početka ove godine sam se družio sa nizom vrlo zanimljivih ljudi. Neke sam znao i od ranije, a dosta njih sam ove godine tek upoznao.

Tomi je Japanac i bavi se veštačkom intelgencijom. Mirče je Rumun i radi nešto preko kompjutera za neku američku firmu (ovo sam baš dobro objasnio), a Amerikanac Kendal po ceo dan pušta dronove (i ovo sam dobro objasnio).

Filipa je iz Australije, po zanimanju književna urednica i priprema koncepte filmskih adaptacija književnih dela koje onda šalje kao predloge produkcijskim kompanijama. Britni je Amerikanka i bavi se konsultantskim poslovima i došla je sa Džonom, Britancem Indonežaninom koji je videograf (tako da eto sad i ja znam bar otprilike šta je to videograf).

Amerikanca Sedrika sam znao od ranije, ali smo se opet videli i baš dobro ispričali. On je i dalje u blokčejnu i kriptovalutama, što samo znači da smo više pričali o svemu drugom, jer o tome šta on radi, hajde da budem blagonaklon prema sebi, ja baš ne znam mnogo.

Velšanin Luis ima svoj Jutjub kanal, a Sara je iz Maroka i bavi se promocijom i razvojem društvenog preduzetništva u severnoj Africi i na Bliskom istoku.

Luka je već stari prijatelj, viđamo se redovno. Ovaj Kanađanin italijanskog porekla koji živi malo u Londonu, malo u Švajcarskoj, a svraća i u Italiju, bavi se fotografijom i zbog prirode posla je uz sve to stalno na putu. A kad smo već kod Luke, da pomenem i Anetu, politološkinju i preduzetnicu, suosnivačicu beogradske nezavisne pozorišne produkcije „Reflektor teatar”, koji svojim angažovanim predstavama pokreće diskusije o osetljivim društvenim pitanjima, a koja je otišla na specijalističke studije u London kao dobitnica jedne od najprestižnijih britanskih stipendija Čivning.

Habiba, Nemca koji živi u Berlinu i sa korenima u Crnoj Gori, mi je uvek zadovoljstvo da vidim i pričam sa njim, jer te on u svakom razgovoru rastavi na sastavne delove i pet puta okrene oko tvoje ose, a ti mu onda budeš zahvalan zbog toga. I ovoga puta mi se to desilo s njim. Valjda je zbog toga odmah kliknuo sa Borisom, Splićaninom iz Zagreba, sa kojim sam ga ja i upoznao, a o čijem će se biznisu, a i o njemu samom tek čuti. I sa Borisom sam se takođe družio ovih proteklih meseci.

A kako je tek zanimljivo slušati Uroša, Beograđanina koji je završio master studije međunarodnog prava na Kembridžu i pored toga boravio na specijalističkim studijama u Parizu i Hagu, a koji vam objašnjava zašto je napustio započetu akademsku karijeru nastavnika na Pravnom fakultetu u Beogradu da bi se potpuno posvetio svom preduzetničkom projektu „Gastro Balkan” foodie ture po Beogradu. Da ne govorim o Nataši, koja sasvim sigurno pravi najbolje kolače i poslastice na svetu, jer u njima kombinuje vrhunsko znanje stečeno tokom školovanja u jednoj od najprestižnijih svetskih gastronomskih škola „Le Cordon Bleu” u Parizu i na specijalizaciji za majstora za čokoladne deserte u Belgiji sa svojom autentičnom neponovljivom kreativnošću, a pri tome i dalje smatra da to što ona radi nije ništa posebno. Sa Lenkom, Novosađanskom na privremenom radu u Beogradu, uvek volim da popričam, naročito kada imam neke ozbiljne dileme i u nedoumici sam šta mi je činiti i ova 25-godišnja menadžerka u marketingu mi uvek pomogne svojim dobrim savetima.

Bilo je tu i ima još vrlo zanimljivih ljudi i sjajnih sagovornika, ali ne može baš sve „u jednu pesmu da stane”. I nisam ja sve te ljude sretao putujući svetom; ja sam samo redovno dolazio u Mokrin, selo na severu Banata, na tromeđi Srbije, Rumunije i Mađarske. Jer, svi su oni ili već bili tamo ili tamo dolazili. Neki su ostajali nedelju-dve dana, neki mesec-dva, dok su neki samo svraćali. Neki od njih su još uvek tamo, a neki i ne znaju do kada će tamo biti.

Kada sam pre deset godina prihvatio predlog grupe mladih arhitekata „Autori” da napušteno seosko imanje u Mokrinu obnovimo tako da se na njemu izgrade moderno dizajnirani objekti i da ga tako pretvorimo u urbani centar u ruralnoj sredini, nisam ni sanjao da će „Mokrin House” biti to što je danas postao. Jer, tek pre par godina je krenuo globalni pokret digitalnog nomadstva, koga čine pre svega frilenseri koji svoj posao mogu da obavljaju bilo gde, pa su se neki od njih odlučili da tu mogućnost iskoriste tako da spoje rad i putovanje. A neki od njih su tako otkrili i Mokrin House i počeli da dolaze.

Za mene je to što danas takve ljude tu srećem i upoznajem privilegija, ako ništa drugo to mi pomaže da iz prve ruke prepoznajem neke trendove o kojima čitam i pišem. Ali i da shvatim, onako iskusnopočetnički, da generacijski jaz zaista postoji. (Sad tu dođe smajli).

Ali, pustimo sad moje lične teme-i-dileme. Glavni razlog za ovu priču je ukazati na još jedan primer o tome kakve sve posledice proizvodi informatičko-tehnološka revolucija. Mokrin House kao projekat ne bi uopšte bio ni zamisliv pre samo par godina. Tri su ključna momenta koja su to učinila mogućim:

• prvo, povećava se broj poslova za čije obavljanje nije potrebno da onaj ko ga obavlja bude na fiksnoj fizičkoj lokaciji. Taj trend će samo rasti zbog čega će se povećavati i broj onih među njima koji žele da rade i putuju;
• drugo, dostupnost internetu kao svetskoj globalnoj informatičkoj mreži se danas praktično podrazumeva, a njen kapacitet za prenos podataka i komunikaciju se eksponencijalno povećava. Na korak smo od toga da pristup internetu bude zvanično uvršten na listu osnovnih ljudskih prava;
• treće, promenom medijske infrastrukture kroz koju se danas odvija komunikacija, svaki pojedinac sa mobilnim telefonom u džepu postao je medijski kanal.

Gledano iz pozicije projekta Mokrin House, prvi od gore navedenih trendova je omogućio kreiranje relevantnog tržišta, dok se zahvaljujući drugom trendu stalno proširuje i obogaćuje izbor proizvoda za to tržište, jer sve više lokacija postaje pristupačno za pružanje usluga koje njegovi korisnici traže. I na kraju, treći trend omogućava relevantnu marketinšku komunikaciju koristeći „svedočenja zadovoljnih korisnika”, kako se to nekada zvalo i upotrebljavalo samo u direktnom marketingu i TV prodaji.

I taj treći trend je bio ključ za uspeh Mokrin House-a kao destinacije za digitalne nomade. Jer, za Mokrin House ne treba da znaju svi, već samo oni koje to zanima, a za njih su relevantna iskustva onih ljudi koji su njima slični, a takvi se već pronalaze, prepoznaju i povezuju u beskonačnoj internet galaksiji. Kako to jednostavno objašnjava Set Godin: „Ljudi kao mi, rade stvari ovako!”.

Pre neke dve godine, jedan od stanovnika Mokrin House-a je bio Sem. Sem je Englez i takođe radi nešto sa kompjuterom. Digitalno nomadstvo mu je način života i radeći je proputovao ceo svet. Tokom jednog od naših razgovora ispod oraha u dvorištu, pitao sam ga kada planira da se vrati u Englesku. On me je pogledao onim ne-razumem-te pogledom i uzvratio pitanjem: „Englesku?” Pokušao sam da budem precizniji: „Mislim, kada se vraćaš kući?”. Odgovorio je: „I am a Mokriner. Ovde je sada moja kuća.” Tada ga ja nisam razumeo, a sada tačno znam da mi je rekao: „Ja sam građanin sveta.”