🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Evo prošao je još jedan Prvi maj, praznik roštilja u prirodi. To je jedan od najomiljenijih praznika na ovim prostorima, jer vrlo često pada blizu jednog ili drugog Uskrsa, pa kada se to desi, kao ove godine, onda se ti praznici lepo spajaju i napravi se pravi mini godišnji odmor. Ima još uvek i onih koji Prvi maj zovu i praznikom rada, ali sam ubeđen da mnogi od njih, a naročito ovi milenijalci i mlađi, i kada čuju da je Prvi maj praznik rada, misle da je to zbog toga što ima dosta posla oko tog praznika, jer treba nabaviti meso, nauljiti roštilj, kupiti ćumur i drva, obezbediti dovoljno piva, vina i sokova, organizovati ekipu koja ide na piknik i sve ostalo.
A tek mogu da zamislim situaciju u kojoj neki matorac krene da im objašnjava da se Prvi maj obeležava kao sećanje na borbu radnika za tri osmice. Već vidim zblanutog tinejdžera koji se pita kako on nikada ranije nije čuo za to i verovatno je u sebi to protumačio da su se ljudi tako izborili za pravo da šifrom zaštite pristup svom mobilnom telefonu. Ali, priznajem da ne mogu ni da zamislim scenu u kojoj taj neki matorac krene da razlaže da su tri osmice bile zahtev za osmočasovno radno vreme, tačnije za osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja. Verujem da tu svaka dalja diskusija prestaje, jer je jednostavno generacijski jaz toliki da je svaki nastavak razgovora nemoguć.
I da se odmah razumemo, ne mislim ja da je taj zblanuti tinejdžer neinformisan, neobrazovan ili nešto tako. Jer, taj Prvi maj pripada davnoj prošlosti, iako je od neposrednog povoda za njegovo obeležavanje, a kasnije i praznovanje, prošlo jedva nešto više od sto godina. I sve to je potpuno logično. Kao što je prethodna tehnološka revolucija, ona industrijska, dovela do promene celokupnog ekonomskog, političkog i društvenog sistema u kome je i stvorena radnička klasa, tako i ova informatička revolucija menja ceo sistem iz korena. Praktično je nestalo radnika i radničke klase, a radno vreme je danas samo tehnička informacija o tome kada je neki lokal, prodavnica ili državna ustanova otvorena.
Da li danas možete da zamislite da zaposleni u recimo Guglu, Fejsbuku ili Eplu započnu štrajk zahtevajući osmočasovno radno vreme? Takvo pitanje nije ni smešno, ono jednostavno nema smisla. Za sve koji rade za ove kompanije, one su mnogo više od radnog mesta. U kampusima koje su isplanirali najbolji arhitekti i dizajneri prostora, imaju besplatnu hranu u vrhunskim restoranima i kafićima, kompletno opremljene zdravstvene ustanove, vrtiće za decu, najsavremenije fitnes centre, prostore za meditaciju, obezbeđeno čuvanje kućnih ljubimaca, kompletno snabdevene prodavnice, besplatni hotelski smeštaj kada odluče da tu i prespavaju, besplatni transportni servis za dolazak na posao i mnogo toga još. Ti kampusi su, po svojoj strukturi i organizaciji, savremeni srednjovekovni zamkovi – gradovi u kojima žive novodobni feudalci i njihove prateće službe, dok izvan tih gradskih zidina živi sirotinja raja.
O tome čak mnogo više od sjaja tih novih prestonica moći govori beda gradova u čijoj blizini se ove nebeske kule nalaze, a koji su do juče bili centri ekonomskog, kulturnog i političkog života. Tako je, na primer, jedan od najvećih aktuelnih problema San Franciska, na čijem se širem području nalaze sedišta ovih gore pomenutih kompanija, sve veći broj beskućnika na ulicama. Pri tome, nije se toliko povećao sam broj beskućnika, koliko su oni bukvalno proterani iz delova grada u kojima su do skora imali bar minimalnu zaštitu, pa su tako postali još ugroženiji i istovremeno vidljiviji. A bili su prisiljeni da odu, jer su te neke lokacije u kojima su do sada boravili i u kojima su se kretali, zbog porasta cena građevinskih parcela i nekretnina, postale atraktivne za stambenu izgradnju, kako bi se zadovoljile potrebe sve većeg broja onih koji žele da se nasele pod zidine ovih novih centara moći u kojima prodaju svoj rad. Problem beskućnika je samo jedan od indikatora drastičnog povećavanja društvene nejednakosti, a tih pokazatelja ima sve više. Postojeći socijalni i politički sistem nema efikasne mehanizme da taj problem rešava, jer je u potpunosti postao podređen interesima kapitala oličenog, između ostalog, u ovim novim vlastodršcima zatvorenim u svojim kulama od slonovače.
Problem je globalni. Kao i oni srednjovekovni, tako i ovi moderni feudalci imaju i svoje plaćeničke vojske širom sveta. Negde su to firme u zemljama periferije, gde je korist pre svega u jeftinoj radnoj snazi koja je u njima angažovana. Posebno su na ceni zemlje u kojima domaće stanovništvo nema mnogo alternativa, pa je cena po kojoj se prodaju niža, kao i one u kojima lokalni vlastodršci različitim merama uspešno drže te moderne kmetove pod kontrolom. Štaviše, često i finansijski stimulišu globalne velmože da im učine tu čast i dozvole da oni svoje podanike baš njima prodaju, jer od toga pre svega sami imaju privatnu korist.
Kako vam sada, iz ove perspektive, zvuči poziv na borbu za osmočasovno radno vreme?
Živeo Prvi maj, praznik čega god već.