🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Ova pandemija korona virusa traje već više od šest meseci, ali stiče se utisak da nismo daleko odmakli u razumevanju onoga što nas je snašlo. Čini se da još uvek ne znamo mnogo više o tom virusu od onoga što smo znali na samom početku. Ne preostaje nam drugo nego da se stalno prilagođavamo novim okolnostima. Jednostavno, zatečeni smo onim što se oko nas dešava i ne znamo kuda sve ovo vodi i šta nas još čeka.
Ključna promena koja se dogodila i koja nas je dovela do ovog stanja koje nam je do juče bilo nezamislivo je radikalno ograničenje i zabrana kretanja. Neki su bili zatvarani u svoje kuće i stanove, drugi u svoje ulice, treći u svoje gradove i opštine, a svako u svoju državu. Čak i kada je dolazilo do popuštanja nekih od tih mera, stvari se nisu vraćale na staro. U međuvremenu smo izgubili i iluziju da će taj „povratak na staro” ikad više biti moguć, jer sada znamo da se sve te mere ograničenja kretanja, čak i kada se ukinu, mogu preko noći opet uvesti i to čak i u radikalnijim formama. I ne samo da to znamo, već to sada i očekujemo.
Do juče nam je sloboda kretanja bila pravo koje se podrazumevalo. Prelasci granica su bili tehnička stvar, a u dobrom delu Evrope je i ta formalna kontrola prelaska ukinuta. Pojeftinjenje cena avionskog saobraćaja je dodatno približilo i one najudaljenije tačke na planeti i učinilo ih dostupnim velikom broju ljudi. Gde ćemo, kada ćemo i kako ćemo negde putovati zavisilo je isključivo od nas. Sada nas niko o tome ništa i ne pita, jer sada toga više nema na onaj način kako smo navikli. I uzimali zdravo za gotovo.
Za mene ovo nije samo još jedna aktuelna tema o kojoj sam poželeo da pišem. Korona je i moj život preko noći promenila i zato ne mogu a da je ne posmatram i iz svoje lične perspektive.
Spletom životnih okolnosti sam se svojevremeno, vođen poslovnom ambicijom, iz ravnog Banata preselio u Sloveniju. Ubrzo će, pored Ljubljane, Budimpešta za jedno vreme postati moja gravitaciona tačka. Na tu moju životnu kartu ubrzo se velikim slovima upisao i Zagreb. Da stvari ne bi bile prejednostavne, tih godina sam toliko zbog posla putovao da sam upadao u ona stanja da neki put više nisam znao da li sam sada negde stigao ili upravo odatle krećem.
Često sam se pitao gde je moj dom, gde ja to pripadam. Nisam nalazio odgovor na to pitanje, ali me to nije ni brinulo. Naprotiv, pronašao sam se u onoj Senekinoj da nigde nije tako kao svugde. I to „svugde” je postalo moj odgovor na pitanje gde ja to pripadam.
I kada se posle dobrih dvadeset godina završila ta faza mog života i počela nova, ja sam nastavio da živim svugde. Jednostavno, to mi je postalo normalno i prirodno.
A onda je došla korona. Odjednom su odlasci iz Ljubljane u banatski Mokrin, ili iz Novog Sada u Zagreb, postali stvar preciznog i kompleksnog planiranja i projektovanja, pod uslovom da su uopšte u tom određenom trenutku mogući.
Tokom ovih šest meseci koliko ovo stanje traje, živeo sam neko vreme i u Mokrinu i Novom Sadu, i u Zagrebu i u Ljubljani. Ali, to više nije bilo isto. Tek tada sam shvatio da sam pre svega ovoga, kada god bih fizički bio u Ljubljani, ja istovremeno bio i u Zagrebu i Mokrinu, jer sam znao da tamo mogu da odem svakog momenta, kad god to poželim. Prisetio sam se da sam kada god bih bio u Mokrinu, jedva čekao da se vratim u Ljubljanu, a onda se još pri odlasku radovao povratku. Znao sam da ću moći da iz Ljubljane kad god poželim dođem u Novi Sad. I naravno usput da ostanem koji dan i u Zagrebu.
Sada to više tako jednostavno ne ide. Tako je moje oslobađajuće uverenje da pripadam svugde preko noći preraslo u surovu spoznaju da ne pripadam nigde.
Pomislio sam na momenat da su svi oni koji su se odlučili da imaju dom na jednom mestu u prednosti, jer sebi ne postavljaju ovakva pitanja. Međutim, razgovarajući sa prijateljima sa različitih svetskih meridijana tokom ovih meseci, shvatio sam da stvari nisu tako jednostavne. Osećaj pripadanja nije pitanje fizičke lokacije na kojoj se nalazimo, mesta u kome živimo, već pre svega ono stanje unutrašnjeg mira i sigurnosti koju donosi osećaj elementarne predvidljivosti neposredne budućnosti. A te izvesnosti više nema.
I upravo ta opšta neizvesnost najpribližnije opisuje globalno stanje stvari. To je jednim delom objektivno razumljivo. Svet se suočio sa potpuno novom situacijom i nemoguće je predvideti koliko će ovo stanje trajati. Ali, ono što brine je sve izraženija nesposobnost i nekompetentnost na svim nivoima, od nacionalnih država do globalnih sistema i organizacija koje pokazuju u suočavanju sa ovom krizom. Mere koje se preduzimaju su vrlo često konfuzne, kontradiktorne, brzo se menjaju, a izostanak njihovih pozitivnih rezultata se sve češće prebacuje na leđa građana koji se proglašavaju krivim zbog svog neodgovornog ponašanja, pa se onda preti dodatnim zaoštravanjem istih.
Sve to nam samo povećava neizvesnost i pojačava strah, a već smo prilično sluđeni svim onim što se dešava. Sve intenzivnije gubimo poverenje u institucije i sistem koji bi trebalo da znaju šta rade, ali sve vidljivije postaje da to nije slučaj.
Naš stari dobri svet kome smo pripadali više ne postoji, on je postao jučerašnji svet, a novi svet još ne vidimo ni u najavi. Našli smo se u nekakvom vakuumu i zato i imamo osećaj da nigde više ne pripadamo. I zbunjeni smo.
U toj situaciji se mnogi okreću različitim lažnim otkrivačima istine koji koriste priliku da se u tom sveopštem haosu istaknu svojim radikalnim tumačenjima o tome šta se zapravo događa. Oni, u skladu sa tim, nude lake odgovore i brza rešenja. Svedoci smo eksplozije najrazličitijih teorija zavera koje je korona kriza potpalila i koje se poput šumskog požara šire društvenim mrežama. Dobar deo njih rešenje vidi u povratku na stare i proverene koncepte nametanja osećaja isključivog pripadanja čoveka naciji, veri, plemenu. Stoga smo svedoci jačanja ideja i ideologija rasizma, nacionalizma i fašizma, uz koje prirodno ide veličanje različlitih modela diktatura i autokratizma za koje smo verovali da nepovratno pripadaju prošlosti.
To ne treba da nas čudi. Ovo je idealno vreme za to, jer su ljudi, suočeni sa kolapsom dosadašnjih sistema i gubitkom poverenja u njih uplašeni i zato skloni da lakše žrtvuju slobodu za privid sigurnosti i stabilnosti. To što imamo i previše lekcija iz istorije koje nam govore kuda to neminovno vodi, nije dovoljna opomena koja će sprečiti da nam se istorija ne ponovi.
Izlaz iz ove krize nije odlazak u prošlost, bez obzira na to koliko je budemo veličali i romantizovali. Rešenje ćemo naći samo ako shvatimo da naša budućnost zavisi od toga da li ćemo biti u stanju da se kao ljudi primarno prepoznajemo kao građani sveta i da kao takvi poštujemo, pre svega, to što pripadamo ovoj planeti Zemlji, jednoj i jedinoj koju imamo. I da onda, u skladu sa tim, gde god da smo na toj planeti, imamo osećaj da nigde nije tako kao svugde.
Ova kriza nam pruža priliku da tu lekciju naučimo. Ako to ne budemo u stanju, treba da znamo da će Zemlja nastaviiti da se okreće i bez nas.