Priče iz prošlosti: I ja sam bio

???????? This article is available in English

Bilo je to 1994. Ja sam tek nešto više od godinu dana živeo u Sloveniji kada je obajvljeno da će Đorđe Balašević održati koncert u hali Tivoli u Ljubljani. Valjda ne treba da objašnjavam kako se jedan Vojvođanin, uz to i veliki Đoletov fan, osećao u tom trenutku. Dolazi mi neko moj. Jedva sam čekao veliki događaj ponosan i uzbuđen u isto vreme.

U Sloveniji je život tekao normalno, ali je u većem delu ostatka nekadašnje nam zemlje rat i dalje trajao. U takvoj situaciji je objektivno taj koncert bio više od muzičkog dogadjaja. Tivoli je bio prepun – osim domaće publike bilo je ljudi iz cele nam bivše države, što se jasno videlo po transparentima koje su nosili. Bio je to koncert za pamćenje i priču, jedan od onih momenata koje znaš da ćeš zauvek pamtiti već u trenutku u kome se dogadja. Ponesen tom emocijom, napisao sam tekst za tadašnji novosadski „Nezavisni“ i dao mu naslov „I ja sam bio“. Nekoliko nedelja kasnije sam se obreo u Novom Sadu i sreo prijatelja koji mi je, pre nego što sam i stigao da ga pozdravim, rekao: „E neka si ti nama rekao da si i ti bio. Da nisi to izvukao u naslov ne bismo to znali!“. Malo sam zastao, ali sam onda shvatio da ima pravo. Naslov bi trebalo da istakne najvažniji element sadržaja. Ako već hoćeš da izvestiš o nekom dogadjaju, onda piši o njemu, pa primerno tome daj i naslov. To što je za mene lično taj koncert bio dogadjaj od posebnog značaja zbog svih okolnosti jeste razumljivo, ali je to moja privatna stvar i nužno ne mora zanimati čitaoce novina koji žele da se o dogadjaju obaveste.

U međuvremenu se svet promenio pa je taj moj nekadašnji pogrešan pristup danas u svetu društvenih mreža postao norma. To mi je palo na pamet čitajući novinski izveštaj o jednom drugom dogadjaju, koncertu koji je Hugh Laurie, legendardni Dr. House, nedavno održao u Beogradu. Evo jednog od njegovih komentara tokom koncerta, koji je postavio na svom tviteru, a prema pisanju beogradskog „Blica“: »Odličan šou u Beogradu. Nadam se da će i publika uživati kad ga bude pogledala na svojim telefonima« – poručio je glumac očigledno nezadovoljan što je dobar deo publike koncert proveo snimajući ga telefonom.“ Na tom koncertu, na žalost, nisam bio, ali sam nekih nedelju dana pre toga bio na jednom drugom sjajnom beogradskom koncertu, jednog od mojih najomiljenijih pesnika, kompozitora i pevača sa ovih prostora, Džibonija, koji je održan u intimnom prostoru Bitef Art Caffe-a na Kalamegdanu. U jednom trenutku se obratio devojci koja je, kao i mnogi drugi, telefonom slikala/snimala njegov nastup na sceni: „Samo ti slikaj, ali viruj mi više vridi uspomena nego slika. Bolje ti je pusti to i zagrli ovog tvog pored sebe i volite se!“ Ljudi su oduševljeno aplaudirali i, naravno, nastavili da slikaju i da se slikaju!

Nekoliko dana kasnije sam sedeo u jednom prijatnom društvu, atmosfera je bila opuštena. Dok je svako kuckao po svom telefonu, istovremeno se pričalo o svemu i svačemu, došle su tu i neke kafe i kokteli, koji su se prvo naravno fotkali, pa onda (po)pili, pa se onda opet fotkalo – dakle, jedno sasvim obično druženje, ništa posebno… I razgovor je bio onako uobičajen: „Kako smo prošli?“ – upita jedan. „Evo za pola sata 36 lajkova!“ – usledio je odgovor. „Nije loše – doguraćeš do 50 sigurno!“ – stigao je ohrabrujući odgovor. „Ma ja sam se sinoć smorio – sat vremena, čoveče, ništa na telefonu!!! Onda sam malo igrao igrice, šta ću!“ – dodao je treći. „Skroz te razumem! Valjda sparina udarila, ko će ga znati…“ umirivao ga je četvrti. Ovaj tok razgovora iznenada je prekinuo ljutiti ženski glas: „E, ova Marijana (pravo ime je takodje Marijana, a broj telefona poznat autoru ovog teksta) je stvarno bezobrazna! Do sada mi je bila sigurni lajk, kao i ja njoj, a vidi je sad – nigde je nema!“ Drugarica koja je sedela do nje ju je posavetovala: „Zovi je odmah!“ „I hoću da znaš!“. Usledio je nimalo prijatan razgovor pred svima, bio je neki problem sa baterijom koja je „iscurela“, bila je tu i neka „tetka kojoj je trebalo odneti lek“ i taj rad, ali, ne brinite, prijateljstvo je preživelo, palo je obećanje da se to više nikada neće dogoditi, čak su obećani i još neki dodatni sigurni lajkovi za ubuduće. Društvo je odahnulo i život se vratio u virtuelnu normalu! Dobro je…

To je danas tako! Razni dogadjaji su sve manje razlog da se ljudi okupe, a sve više postaju samo povod da se o njima izvesti neka šira javnost i pošalje poruka „I ja sam ovde“! Ovogodišnja dodela Oskara je pre ličila na kulisu za već legendarni „selfie“ Ellen DeGeneres nego dogadjaj na kome se dodeljuju najprestižnije filmske nagrade. Sve to više nije novo a još manje neočekivano, već logična posledica onoga o čemu je ovde već više puta bilo reči da je čovek postao medij koji proizvodi i emituje program. A čemu teži svaki mediji koji emituje neki program? Da ga vidi, čuje ili pročita što veći broj ljudi. A koji program mi kao pojedinci emitujemo? Sopstveni život. I šta radimo da bi nas gledalo, čulo i čitalo što više ljudi? Vodimo i živimo život za koji verujemo da je zanimljiv što većem broju ljudi. Tako i mi, poput svake televizije, počinjemo da proizvodimo sopstveni život da bi ga emitovali što većem broju ljudi nadajući se da će što veći broj ljudi to i da gleda. Zato biramo mesta na koja ćemo ići imajući u vidu sliku koju ćemo od tamo poslati svojim „pratiocima“. Odlazimo na dogadjaje za koje pretpostavljamo da će posebno zanimati naše „prijatelje“ koje onda o tom dogadjaju obaveštavamo i onda još preko socijalnih mreža sa njima o tome i „razgovoramo“.

Neke zvezde tradicionalnog medijskog sveta su se prilagodile ovoj novoj medijskoj realnosti i koristeći mogućnosti koje je ona donela sobom čak i povećale svoju prepoznatljivost i popularnost i tu svoju medijsku relevantnost pretvorile u uspešne poslovne projekte kroz uspostavljanje samih sebe kao samostalnih medijskih brendova. Najbolje je to objasnio Jay-Z odgovarajući na pitanje da li je on više biznismen ili pevač: „I am not a businessman, I am a business, man!“ Isto bi mogla da kaže i do juče potpuno nepoznata, danas 24-godišnja Engleskinja Zoella, koja je još kao tinejdžerka iz hobija počela da piše prvo svoj blog o modi i šminkanju, koji je 2009. prerastao u video blog, da bi danas na svom YouTube kanalu imala 5,2 miliona pretplatnika, od čega je 2,3 miliona nakupila samo od januara ove godine. Britanski BBC Radio 1 je Zoelle prošle godine proglasio najboljim britanskim blogerom, a u novembru ove godine izlazi njen prvi roman „Girl Online“ u izdanju renomirane izdavačke kuće „Penguin“. Što od YouTube-a, što od modnih i kozemtičkih brendova koji je žele za promotora, što iz drugih izvora, njena godišnja zarada je već sada nekoliko stotina hiljada funti.

Tako je već sada „čovek – medij“ postao itekako relevantan subjekt medijske scene. Kada danas hoćemo da damo opis relevantne medijske situacije na nekom tržištu, pored tradicionalnih štampanih i elektronskih medija, ravnopravno u pregled te slike uključujemo i uticajne blogere i tviteraše, ljude koji imaju relevantan broj ogleda svojih video sadržaja ili pretplatnika na svojim youtube kanalima. Oni se angažuju za odredjene kampanje, pozivaju na odgovarajuće dogadjaje jer će, naravno, sa njih onda da izveštavaju isto kao i neka televizijska ekipa ili novinar. Imaju, dakle, isti status kao tradicionalni mediji. U čemu je onda tajna njihovog uspeha i kako i zašto nisu ti ljudi uspeli kroz tradicionalne medije? Odgovor je jednostavan – oni nisu i nikada neće biti objektivni! Zbog toga su uspeli! To ne znači da lažu. Oni samo lično, dakle subjektivno komentarišu i opisuju pojave i dogadjaje. Oni su – autentični! To je njihova ključna prednost. To je ono zbog čega su i okupili toliko pratilaca, prijatelja ili kako se već ti sledbenici zovu i to je ono što oni od njih i traže. Svojom autentičnošću su zadobili poverenje, a pitanje poverenja je bilo i ostalo ključni krtiterijum kojim se postiže relevantnost. „Sve je to čudno, jer nikada mi nije bila namera da to pretvorim u svoj posao!“ – rekla je Zoelle u jednom intervjuu. Mogli bismo reći da je autentičnost u današnjem medijskom svetu osnovna pretpostavka za uspostavljanje komunikacije kao što je u tradicionalnom medijskom elektronskom svetu to bila antena.

Upravo je to ono što tradicionalni mediji ne razumeju niti mogu da razumeju. Oni su ostali zakopani u dalekoj prošlosti gde je sadržaj biran tako da zadovolji neki prosečni ukus tako da svi budu pomalo zadovoljeni i niko u potpunosti. U tom svetu i dalje važi pravilo da će popularan i poznat postati onaj koga oni izaberu i odluče da promovišu! Taj svet više ne postoji. Zato njihova gledanost pada, prihodi padaju i sve u svemu postaju sve irelevantniji.

Novi mediji to razumeju i sebe vide kao neutralne platforme na kojima će se što bolje i efikasnije odvijati dijalog izmedju pojedinaca. Tako Google nudi 45% od prihoda od oglašavanja koji se ostvare kroz broj ogleda video sadržaja koje neko snimi i postavi na Youtube i zato je je zainteresovan da što više ljudi pravi što profesionalniji video sadržaj i daje savete i pruža podršku svima koji žele da njihovi sadržaji što bolje izgledaju. Facebook je ušao u parterstvo sa dvadesetak trgovačkih lanaca sa kojima će testirati efekat on-line oglašavanja na njegovom sajtu merenjem brojem ogleda odredjenih oglasa na odredjenim profilima na prodaju u trgovini, a razmišljaju i o uvodjenju „buy“ dugmeta i ulasku u ecommerce svet. Od toga pa do momenta kada će klijenti medijski prostor dobijati besplatno, a plaćati kroz procenat od svog prihoda ostvarenog na toj medijskoj platformi ili zahvaljujući njoj, samo je jedan korak. I to će uskoro biti sledeći korak!

Gledano iz ugla brendova, ključna promena koju je donela ova medijska revolucija je da se promenio kriterijum kojim merimo efekat tržišne komunikacije, odnosno „reklame“. Do juče je to bio broj ljudi koji je tu reklamu video ili mogao da vidi, danas je to interakcija u koju pojedinac stupa i u njoj ostaje motivisan porukom koju je dobio. Pred brendovima se zahvaljujući svemu tome otvara jedan potpuno novi svet i ovo je sjajno vreme za njih. Kao što je čovek postao medij i baš zato što je čovek postao medij, tu tranformaciju moraju da dožive i brendovi i sami postanu medij. Svaki medij povezuje ljude, današnji individualizovani mediji uspostavljaju dijalog i započinju razgovor. To je ono što brendovi danas moraju i sami da rade. Da bi to bilo moguće, moraju početi da proizvode sadržaj oko koga će se ljudi okupljati i o čemu će razgovarati. To mora biti autentični sadržaj koji će inicirati autentični interes i oko koga će se voditi autentični dijalog. Taj sadržaj mora da ima različite forme koje će funkcionisati istovremeno. Uskoro ćemo sve više gledati serija i filmova čiji će kompletni producenti biti brendovi, ali to neće biti serije i filmovi o njima, čitaćemo časopise koje će izdavati brendovi a neće biti katalozi, prisustvovaćemo koncertima koje će organizovati brendovi a na stejdžu neće biti njihov logotip… To će biti sadržaj o kome vredi razgovarati i taj razgovor širiti unutar neograničenog medijskog prostora u kome danas živimo. Do juče su brendovi pre svega vodili računa o medijskim kanalima kroz koje će puštati svoje unifikovanu poruku anonimnim potencijalnim kupcima. Danas moraju konstantno da proizvode sadržaje koji će ljude privući, u kojima će se prepoznati i koje će širiti dalje i celom svetu objavljivati: „I ja sam tu!“.

Izvor: Media Marketing