???????? THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Šestog marta ove godine tri su hrvatska policajca presrela grupu migranata na hrvatsko-bosanskoj granici i terali ih da skandiraju „Dinamo Zagreb”, dok ih je jedan od njih snimao svojim mobilnim telefonom. Onda su ih pustili da se vrate preko granice u Bosnu, odakle su došli. Kada je taj snimak objavljen, hrvatska policija je izdala saopštenje da će protiv trojice svojih službenika pokrenuti postupak, a da će onaj koji je sve to snimao ostati bez posla.
Ceo taj događaj asocira i na primere onih likova koji, dok voze svoje besne automobile, istovremeno telefonima snimaju brzinomer na kome se vidi kako jurcaju „dvesta na sat” i onda sve to lepo kače na svojim nalozima na mrežama i to sve pod svojim imenom da se vidi kakavi su frajeri.
A da ne govorimo i o onim jezivim slučajevima silovanja, o kojima smo poslednjih nekoliko godina mogli da čitamo, a u kojima su izvršioci ili saučesnici tih zločina uredno snimali ceo tok događaja i onda objavljivali snimke.
Nešto tu ozbiljno ne štima. Zar ne bi bilo za očekivati da svi oni koji prekrše zakon, bez obzira da li načine manji prekršaj ili ozbiljno krivično delo, pre i posle toga urade sve da sakriju ili unište dokaze koje ih dovode u vezu sa učinjenim delom? Štaviše, što su bili bolji i uspešniji u tome, više su bili cenjeni. Svi znamo onu čuvenu „Ma pametan je on, svi znaju da je on, ali dokaza nema i mogu da mu pljunu pod prozor”.
A šta je ovo sada?! Stiče se utisak da se neka od tih nepočinstava i planiraju i čine sa idejom da se od njih napravi medijski sadržaj koji će se objaviti, kako bi se došlo do pažnje koja će onda biti nagrađena lajkovima i šerovima i na osnovu kojih će se steći toliko željena popularnost. Nije važno što je to zabranjeno, protivzakonito i nešto zbog čega se može ozbiljno nagrabusiti – od plaćanja novčanih kazni do sedenja u zatvoru. Očigledno da cena slave svakim danom sve više skače i da je sve više onih koji su spremni da je plate.
Tačno je da još uvek većinu ljudi takve stvari sablažnjavaju i šokiraju, ali ne bi trebalo da ih više iznenađuju. Distribucija sadržaja koji sami kreiramo nikada nije bila brža i jednostavnija. To je i dovelo do toga da se granica između stvarnog i virtuelnog života sve više briše i da svoj stvarni život sve više podređujemo onom virtuelnom.
Na početku ere pametnih telefona sa kamerama, fotke i filmiće koje smo tada snimali mogli smo da pokazujemo drugima uglavnom samo „iz ruke”, jer telekomunikacione mreže nisu imale dovoljno razvijene tehničke kapacitete da takve sadržaje prenose, a i kada je to postalo moguće, bilo je u početku komplikovano i trajalo je. Kako su se ti kapaciteti povećavali, tako je slanje i vizuelnih sadržaja postajalo sve jednostavnije i brže. I tako je svako od nas postao ne samo proizvođač audio-vizuelnog medijskog sadržaja, već istovremeno i medijski kanal za njegovu distribuciju. Baš kao što su to svi oni kablovski TV kanali koje oni koji još uvek gledaju televiziju imaju na svojim TV prijemnicima.
I kao što znamo, tih kablovskih kanala ima raznih i uglavnom su žanrovski definisani. Tako imamo one informativne, pa onda sportske, zabavne, dečje, filmske i tako redom. Ista logika preovlađuje i na našim ličnim medijskim kanalima. Tako snimamo i kačimo dobru hranu koju jedemo, lepa mesta koja obilazimo, decu sa kojom se igramo, kučiće i mačiće koje mazimo. Snimamo i kačimo zabave na koje odlazimio i sebe kako na njima pevamo i plešemo. Snimamo i kačimo i proteste i političke mitinge na koje idemo i govornike koji na njima govore, pa ih onda prilikom emitovanja hvalimo ili psujemo, u zavisnosti od toga na kojoj smo strani.
Zato ne treba da iznenađuje da ima i onih koji se pale i na neke druge žanrove, pa onda od svojih i tuđih života prave trilere i horore, i pri tome misle da je to skroz u redu. Iako to ne treba da nas čudi, treba i te kako da nas brine. Jer, kada čovek sebi dodeli neku ulogu i tako se izmesti iz sebe, onda počinju da važe druga pravila. Nije više bitno da li je nešto etički prihvatljivo ili zakonski dozvoljeno, važno je da li se na taj način zarađuje više pažnje i stiče veća vidljivost i popularnost. Pa ako je odgovor na to pitanje pozitivan, onda nema dileme da li to treba i uraditi.
Čini nam se da nikada nije bilo lakše da snovi postanu realnost, bez obzira da li sanjamo bajke ili nas pohode noćne more. Ubica koji je u gradu Kristčerč na Novom Zelandu 15. marta ove godine hladnokrvno ubio 50 ljudi u dve džamije, u trenutku kada je krenuo u svoj krvavi pohod, uključio je kameru na svom mobilnom telefonu koji je namontirao na šlem i direktno prenosio svoj zločinački pohod. Ne znamo koliko je ljudi tu grozotu gledalo u direktnom prenosu, ali je činjenica da se taj video u trajanju od 17 minuta u prvim satima neposredno posle masakra delio po mrežama, dok nije zabranjena i sprečena njegova dalja distribucija. Pitanje je koliko je onih koji su odgledali taj video, to doživeli kao još jedan triler na svom ekranu na kome će za par sati isto tako pogledati neki drugi krimić ili horor koji su našli na Netfliksu ili HBO-u.