🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Da li ste pre samo mesec dana mogli makar približno da pretpostavite da će svet izgledati ovako? Verovatno ne. Ne brinite, niste jedini. Za svet u kome sada živimo smo bili potpuno nespremni, u njemu smo se prosto zatekli, praktično preko noći. Bili smo potpuno nepripremljeni. To što znamo da baš ovako neće biti zauvek nam samo delimično olakšava ovu situaciju. Još uvek se tešimo nadajući se da samo ne bude gore i da ovo što pre prođe.
Pandemija koronavirusa nije zatekla nespremne samo obične ljude. Vlade većine države, kao i međunarodne organizacije koje se bave globalnim pitanjima, bile su zatečene pojavom ove krize i danas trpe kritike zbog (ne)preduzetih mera u borbi za sprečavanje širenja epidemije. Posebno je zanimljivo da ovoga puta nismo imali onaj klasični scenario po kome bi se ispostavilo da su nerazvijenije i siromašnije zemlje lošije odreagovale na vanrednu situaciju ovih razmera od onih razvijenijih i bogatijih. Kada je kriza već na veliko udarila po Italiji i Španiji, a ubrzo i po Francuskoj, pokazalo se koliko su ove zemlje prvo potcenile opasnost, a onda se videlo koliko su bile nepripremljene za njeno širenje. I Velika Britanija kao da je prvo gledala u neverici šta se preko Kanala događa, pa i ona zakasnila sa pravovremenom akcijom. SAD su se takođe prvo prenemagale oko uvođenja preventivnih i zaštitnih mera, da bi došle do tačke u kojoj u ovom trenutku predstavljaju jedno od ključnih svetskih žarišta.
Ipak, bez obzira na šok koji je pandemija izazvala u celom svetu, većina ljudi iskreno veruje da će se „kad sve ovo prođe” svet vratiti u poznate okvire i da će sve biti kao u „dobra stara vremena”. To je prosto tako u ljudskoj prirodi. Ali, ovoga puta, to se neće dogoditi.
Proći će epidemija ovog koronavirusa. Panika će se smiriti, tenzije popustiti, ljudi će odahnuti. I sve će postati opet nekako normalno. Tačnije, tako će nam u prvom momentu izgledati. Ali, to će biti jedan novi svet na koji ćemo morati da se privikavamo i prilagođavamo kako bismo u njemu mogli da opstanemo i živimo.
Zaključak da ćemo se, kada akutna faza ove krize prođe i ukrotimo koronavirus, najednom probuditi u nekom novom svetu, možemo da izvedemo već sada gledajući neke nove obrasce ponašanja koje smo silom prilika prihvatili. Iako uglavnom verujemo da su oni privremeni, sve ukazuje na to da će (p)ostati trajni.
Jedna od najvažnijih takvih promena je promena načina rada. Zabrana i radikalno ograničavanje mogućnosti kretanja ljudi koja je globalno primenjena kao jedna od bitnih mera u cilju sprečavanja širenja virusa primoralo je kompanije da prvo zatvore sve one operacije koje zahtevaju fizičko prisustvo zaposlenih na radnom mestu, sem onih stvarno neophodnih za održavanje minimuma funkcionalnosti pojedinih sistema. Istovremeno, za sve one poslove za čije obavljanje nije nužno da zaposleni bude fizički prisutan na radnom mestu, određeno je da se rade od kuće.
Savetnici za produktivnost rada, HR agencije i stručnjaci raznih vrsta već sada masovno dele savete i šalju priručnike i uputstva kako se najbolje organizovati da bi se što bolje i efikasnije radilo od kuće, kako uskladiti privatne i poslovne obaveze u uslovima kada vam je mesto stanovanja ujedno i radno mesto i uopšte kako se prilagoditi novom načinu života. Već je uvedena i nova skraćenica za ovaj novi životni stil: WFH – Work From Home. Ili, što bi se na „našem” reklo ROK – Rad Od Kuće.
Već mogu da zamislim dijalog neko dvoje ljudi „iz ovih krajeva” na tu temu:
„Šta radiš, druže?” – pita jedan.
„Ma, pusti me, evo me od jutros rokam” – na to će drugi.
„Verujem ti. Evo, ja isto. Nema veze, rokaj, samo rokaj. Vidimo se večeras na Zoom-u da se malo podružimo sa ekipom!”
„Dogovoreno!”
Da je epidemija korona virusa ovako zahvatila ceo svet pre samo nekih 10 ili 15 godina, mogućnost za masovno uvođenje rada od kuće bila bi praktično nemoguća, jer bi bila primenjiva samo u vrlo retkim slučajevima i svedena na malobrojne izuzetke. Tako se, silom prilika, pokazalo još jednom kako i koliko je informatičko-tehnološka revolucija čiji smo savremenici poslednjih dvadeset godina promenila koncept rada i radnog mesta. Ovo je onaj trenutak u istoriiji u kome će rad od kuće prestati da bude privilegija frilensera i povremena nagrada stalno zaposlenim kada im to odobri poslodavac, već će postati regularni način rada.
I kada prođe ova pandemija i kada se steknu tehnički uslovi da se zaposleni vrate na svoja dojučerašnja radna mesta, ne treba sumnjati da će značajnom broju onih koji su do pred krizu redovno dolazili na posao, biti ponuđena varijanta da nastave da rade od kuće. Kompanije će lako napraviti kalkulaciju da će tako smanjiti trošak rada i radne snage, a i sami zaposleni će se, u međuvremenu, navići na takav način rada, pa će ta promena biti lakša, brža i sa manje otpora.
Iako u ovom trenutku ne znamo kakve će sve posledice to proizvesti, znamo da se radi o nepovratnim procesima i fundamentalnim promenama. Tehnologija je već do sada u velikoj meri promenila naše živote. Najbolje se to može videti kroz već promenjeni način komunikacije i potpuno drugačiji medijski svet u kome već neko vreme živimo. Sada je došlo vreme da se bitno menjaju i druge sfere našeg društvenog života, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou.
Ceo postojeći globalni sistem biće dodatno doveden u pitanje tokom ekonomske krize koja neminovno sledi posle okončanja same pandemije, jer će se u punoj meri pokazati njegova prevaziđenost i nesposobnost da se suoči sa posledicama jedne ovakve krize i da se unutar njega rešavaju problemi sa kojima će se svet tek suočiti.
U ovom trenutku ne možemo da utičemo na te procese. Ono što možemo sada je da se izolujemo, pazimo da nekog ne zarazimo, kao i da se sami ne zarazimo. I da nastavimo da radimo od kuće.
A u pauzama, pomaže da se podsetimo – i ovo će proći.