???????? This article is available in English
„Facebook“ i „Apple“ su nedavno objavili da će u svoj program beneficija za zaposlene žene uključiti i besplatno zamrzavanje jajnih ćelija, što će omogućiti ženama veću slobodu prilikom donošenja odluke o tome kada će postati majke.
Istina, „Apple“ je tu odluku dodatno obrazložio time da je to sastavni deo šireg paketa mera usmerenih da se pomogne ženama u kompaniji koje se suočavaju sa problemima začeća. No, bez obzira na ovo dodatno tumačenje, nije teško pretpostaviti da je taj predlog odmah izazvao lavinu komentara. Zagovornici te nove ideje govore da je to osvajanje novog prostora slobode za žene i da žene time dobijaju više vremena da se ostvare u svom poslu, a da zbog toga ne moraju da žrtvuju ulogu majke te da je sve u svemu to „win-win“ kombinacija. Protivnici ovakve ideje tvrde da takvim predlozima kompanije šalju opasnu poruku svojim zaposlenima da karijera i roditejstvo nisu kompatibilni i da interese kompanije moraju da stave na prvo mesto, a privatne želje i ambicije potisnu u drugi plan.
Videćemo koliko će dugo ovaj slučaj nastaviti da izaziva pažnju u javnosti i do kuda će to ići. Ali, koliko god ovaj konkretan predlog bio kontraverzan, on ne bi trebalo da baš toliko iznenađuje, jer suštinski, to sve i nije tako novo. Naime, ne samo „Apple“ i „Facebook“, već i druge kompanije, a naročito one koje su nosioci ove nove informatičko-tehnološke revolucije, nude svojim zaposlenicima veliki broj beneficija koje su još do juče bile nezamislive. Već sama sedišta tih kompanija više nisu neke dosadne kancelarijske zgradurine u kojima je vrhunac personalizacije uramljena diploma na zidu i slike familije na stolu i gde veličina kancelarije i sprat na kome se ona nalazi govore o tome ko je više pozicioniran u kompanijskoj hijerarhiji. Kampusi tih kompanija novog doba su prave male oaze sa parkovima i zelenilom, u kojima imate fitnes centre, prostore za kuliranje u vreme pauze, kafiće i restorane sa odličnom hranom i to, vrlo često, besplatnom po principu „all-you-can-eat“, a tu su i prodavnice, apoteke, vrtići za decu, dnevni boravak za kućne ljubimce, hemijske čistionice i praonice za veš. Vrlo često su tu i apartmani u kojima možete besplatno prespavati ako radite na nekom hitnom i neodložnom projektu, a ponegde postoje i jasno obeležene i jel’te zlu-ne-trebalo „love rooms“. Zaposleni, takođe, mogu da pohađaju različite programe dodatnog obrazovanja i osposobljavanja kako u profesionalnom domenu, tako i na planu razvoja ličnosti.
Čemu sve to? Zašto kompanije uopšte posežu za takvom vrstom beneficija za svoje zaposlene? I ranije su preduzeća svoje dobre i lojalne zaposlenike nagrađivala u skladu sa postignutim rezultatima, ali je sistem bio jednostavniji i svodio se na novčanu nadoknadu kroz nagrade i bonuse (kod nas su to bile famozne 13-te i 14-plate) i davanjem slobodnih dana. Ali, tada je postojala jasna linija između radnog i slobodnog vremena, čovek je prodavao svoj rad za platu, a dodatna nagrada mu je omogućavala da podigne kvalitet svog slobodnog vremena onako kako on smatra da treba i kako njemu odgovara. Od čoveka se očekivalo da bude odgovoran prema svom poslu, a da li je pri tome srećan ili nije, bila je to njegova privatna stvar. Nove tehnologije, bez kojih danas ne možemo zamisliti ni rad ni život, brišu granicu između poslovnog i privatnog života, pa tako i podelu na radno i slobodno vreme. To što radiš nije više posao za koji si plaćen, već „lifestyle“ koji živiš. Zato u takvim kompanijama nije dovoljno samo da prodate svoj rad, vi jednostavno njima morate da pripadate. Nije više dovoljno da ste u kompaniji prisutni samo svojim znanjem i veštinama, već ste sad tu i srcem i dušom. Ali, pošto je to danas način života, na to pripadanje vas niko ne prisiljava. Naprotiv, vi sami tražite da budete deo tog novog sveta. Upravo zbog toga hiljade mladih stručnjaka žele da se zaposle u takvim kompanijama, da rade u takvom ambijentu i žive pod tim uslovima.
I korisnici usluga i kupci proizvoda takvih kompanija takođe pripadaju tom i takvm svetu i to aktivno demonstriraju upravo koristeći te proizvode i usluge. Kada, kao korisnici pri skidanju nove igrice, ili apgrejdu postojećeg programa, pritiskamo onaj tab „accept“, ne činimo to zlovoljno, bojeći se za sopstvenu privatnost, već zadovoljni što će sad sve to moći više, bolje, brže, jače! I svakim novim klikom pripadamo još više i želimo još! Upravo ta mogućnost participacije u onome što kompanija radi čini pripadnost ključnim elementom njene kulture koju dele, neguju i razvijaju kako zaposleni, tako i korisnici. Pripadnost miliona korisnika je tako potpuno kompatibilna sa pripadnošću koju pokazuju zaposleni u njima. Autentična pripadnost i jednih i drugih čini ih zajednicom, izaziva dobar osećaj koji oni onda žele da podele sa drugima. Tako i jedni i drugi postaju ambasadori tih kompanija i sastavni deo reputacije koju kompanija uživa. To je kontekst unutar koga moramo da posmatramo vest o zamrzavanju ženskih jajnih ćelija sa početka ove priče, pa kakav god zaključak o tome doneli. Ubuduće možemo očekivati i nove beneficije tog tipa za zaposlene (ali i za korisnike), zbog kojih se neće dobro osećati samo njihovi direktni korisnici već svi, jer pogodnosti tog tipa imaju izražene elemente solidarnosti, zaštite, pomoći i brige za drugog što samo dodatno jača osećaj pripadnosti takvoj zajednici, jača radnu etiku i motivaciju zaposlenih i tako direktno doprinosi boljim rezultatima cele kompanije. I krug je logično zatvoren.
Ali, pogledajmo sada celu tu stvar i iz jednog drugog ugla. Sve te usluge spadaju u širu kategoriju zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja, snabdevanja, ekologije… Zar nisu to funkcije koje pružaju i institucije države za šta njeni gradjani uostalom plaćaju porez? Jesu. Da li je način na koji država organizuje te funkcije takav da podstiče i jača naš osećaj pripadnosti toj zajednici? Teško. Pri tome, ne govorimo ovde o kvalitetu tih usluga, jer je logično da nivo i kvalitet usluga koji se nudi svima, što je zadatak države, ne može biti isti kao nivo i kvalitet usluga koji kompanije, a naročito one bogate, pružaju samo svojim zaposlenima. Govorimo o tome kakav odnos država pokazuje prema građanima kroz način na koji politički subjekti, koji reprezentuju državu, komuniciraju sa njima. Dakle, govorimo o političkom marketingu.
Kada u toj analizi upotrebimo terminologiju i logiku tržišne komunikacije, odmah možemo da vidimo da državne institucije, političke stranke i političari komuniciraju na tržištu, dakle u javnosti poput onih brendova i kompanija koje su ostale zarobljene u starom modelu jednosmerne komunikacije prema potrošačima za šta koriste tradicionalne masovne mediji ili nove medije na stari način. U tom modelu komunikacija funkcioniše po principu – ja znam šta je za tebe najbolje, evo to ti saopštavam i dovoljno glasno i dovoljno često, ovo je moja ponuda i od tebe očekujem da tu ponudu prihvatiš. U tržišnoj komunikaciji naređenje je „kupi moj proizvod“, u političkoj komunikaciji „glasaj za mene“. Ali, logika je ista. Zato i ne čudi da političke partije angažuju reklamne agencije da im rade političke kampanje, jer ako glasača tretiramo isto kao kupca, onda se njemu i obraćamo kao kupcu, a ko to zna bolje od agencije. Evo, pogledajmo kako to izgleda u praksi na nekoliko primera.
Kada se raspišu izbori, agencije potpuno pravilno tome pristupaju kao rasprodaji. Dakle, zadatak je u vremenski ograničenom roku što više proizvoda prodati što većem broju ljudi. Kao što znamo, glavni pokretači uspešne rasprodaje su veliki popusti i širok asortiman. U skladu sa tim, napravi se spisak svih mogućih i nemogućih obećanja i sva se ona ponude istovremeno. Glasanjem „za nas“ tu neverovatnu ponudu kupujete u paketu! I to sve – za samo jedan glas!!!
Spotovi za potrebe političke kampanje se snimaju po istom principu po kome se snimaju spotovi za prašak za veš, šampon za kosu ili uloške: prvo se istakne problem (nezaposlenost, penzije & plate, investicije… nastavi niz), a onda nastupa „celebrity“ u liku predsednika stranke, lepo obučen sa vetrom u kosi i suncem koje ga obasjava i nudi rešenje za problem i to odmah „čim dođemo na vlast“. Na kraju se poentira moćnim sloganom.
„Media buying“ u predizbornoj kampanji je usmeren gotovo isključivo na mas-medije. Zakupljuje se, pre svega, „prime-time“ na televiziji, sa bilborda nas gledaju fotošopirana lica političkih lidera; čak se i štampani mediji i radio stanice ogrebu za poneki procenat ne baš malih budžeta za koje je teško utvrditi odakle sve dolaze; organizuju se i neizbežna „suočavanja kandidata“ koja ruše sve rekorde gledanosti; jedino poneki „Sulejman“ uspe da se održi – ne može baš sve, ipak živimo u demokratiji.
A između dve rasprodaje, da ne kažem izbora, akcenat je na maratonskim prenosima i snimcima zasedanja skupština koji imaju sve dramaturške elemente „Farme“, „Kafana traži gazdu“, „Velikog brata“ ili kakvog drugog rijaliti programa. Tu su i neizbežne konferencije za štampu na kojima vidimo govornika kako nešto priča, a gomila nekih ljudi u drugom planu ozbiljno i zabrinuto stoji i gleda, a ne trepće, time valjda žele da pošalju poruku „mnogo nas je al’ nas ima“.
Pošto je pridobijanje glasova, koji će im omogućiti neometanu vlast u sledećem mandatu, njen jedini cilj, politika se svela na trgovanje nadom kroz nuđenje lepih obećanja. Od građanina se ništa drugo i ne očekuje nego samo da da svoj glas. Tako politika jasno daje do znanja da je ne zanima šta građani misle. Ispražnjena tako bilo kakvog smislenog sadržaja za ljude koje bi trebalo da predstavlja i o čijim interesima da vodi računa, ona počinje da gubi poverenje prvo jednog broja ljudi, pre svega onih koji sebe ne mogu da identifikuju u tom jeftinom populizmu koji im se nudi kao zamena za realnu i ostvarivu perspektivu. Direktna posledica takvog stanja je gubljenje osećaja pripadnosti takvoj zajednici. Kada uz to još slabi i nestaje osećaj sigurnosti, zaštite i solidarnosti, čovek počne da razmišlja o alternativama. Kada se taj osećaj pripadnosti potpuno izgubi, on napušta takvu zajednicu i traži perspektivu izvan nje. Već prvi pogled na situaciju u ovim „našim“ državama, nam upravo pokazuje da nam se baš to događa. Zabrinjavajući je podatak da sve veći broj mladih i obrazovanih ljudi odlazi, neki od njih baš u kompanije opisane u prvom delu ove priče. A još više brine ravnodušnost koju nosioci javnih i političkih funkcija pokazuju prema toj pojavi. A ta ravnodušnost je logična posledica nedostatka stvarne participacije građana u političkom procesu. Ta politika ne traži sagovornike, već poslušnike. Možda se jedno vreme lažnim obećanjima i starim mitovima može hraniti nada da će biti bolje, možda je nekima to sasvim dovoljno, ali svima, pa ni većini, sigurno nije.
Pretpostavka za bilo kakvu promenu je sposobnost da se stanje prvo razume. Tu nove tehnologije same po sebi neće pomoći. Zato je i politici, kao i tradicionalnom medijsko-marketinškom svetu pre pametnih telefona i društvenih mreža potrebna jedna malo starija, ali i dalje vrlo korisna tehnološka inovacija – ogledalo (pod uslovom da ne služi za odgovor na pitanje „ko je najlepši u selu mom“!). Ako ništa drugo, može se videti da ako nešto liči ne znači i da je isto, kao što i slova napisana istim redosledom mogu da se pročitaju na različite načine i da znače potpuno različite stvari! Za početak, vratimo se na naslov ovog teksta. Malo li je!
Izvor: Media Marketing