Priče iz prošlosti: Potrošači svih zemalja, ujedinite se!

???????? This article is available in English

Prvi maj. O njemu manje-više sve znamo. Kao Praznik rada obeležava se u svetu od 1889. u spomen na radničke demonstracije održane u Čikagu početkom maja 1886. godine, kada su nakon odbijanja zahteva sindikata o uvodjenju osmočasovnog radnog vremena, organizovane demonstracije na kojima je u sukobima sa policijom poginulo više od dve stotine radnika, a kasnije je još njih osam osuđeno na smrt.

Tokom ovih 125 godina Prvi maj je izrastao u jedan od najsnažnijih simbola borbe za radnička prava u svetu i uopšte simbola borbe za slobodu. U ovim našim krajevima, dok je region još uvek imao vlastito ime i bio zajednička država, obeležavanje Prvog maja je imalo jasnu ideološku dimenziju. Jer, bila je to, jelte, radnička država u kojoj su sva radnička prava u potpunosti bila ostvarena, te stoga radnici nisu imali šta dodatno da traže. Za svaki slučaj, tadašnja vlast je svake godine na to podsećala i tim dostignućem se hvalila, a radni ljudi i gradjani su to onda dostojno proslavljali po šumama i gorama naše zemlje ponosne  okupljanjem oko roštilja i vatri. Kako je taj ideološki okvir labavio, tako je sve manje bilo onih zvaničnih i prigodnih mitinga na kojima se vlast hvalila, ali slavljenički intezitet onih drugih okupljanja nije jenjavao. Naprotiv. Malo po malo, ovde je Prvi maj evoluirao u pozdrav proleću – narodni praznik za proslavu dobrog raspoloženja. Uoči praznika dobro su se brojali i preračunavali radni i neradni dani, a kreativnost demonstrirala postavljanjem formule kako upotrebom što manje radnih dana dobiti što više slobodnih, pri čemu je spajanje vikenda koji prethodi sa onim koji  sledi prazniku bila konstanta. Jedina nepoznanica je bilo vreme, zbog čega je postojala mantra koju je trebalo što više puta izgovoriti uoči praznika da se postigne željeni rezultat, a glasila je „samo da vreme posluži“!

Suština se nije promenila ni u poslednjih dvadesetak godina od kada smo svaki na svome. Jedino što smo dobili snažnu marketinšku podršku ovom narodnom prazniku. Tako smo i uoči ovogodišnjeg Prvog maja bili zasuti neodoljivim ponudama da kupimo gajbu piva i dobijemo potpuno besplatno dva pakovanja roštiljskih ćevapa, a ako kupimo nov-novcijati roštilj dobićemo, naravno, takođe potpuno besplatno, dve vreće ćumura. Bilo je tu još dosta ponuda sličnog tipa, ali, realno moglo se i bolje. Zašto se nije nudilo uz to pivo ili roštilj i potpuno besplatan set za badmington za seke i fudbalska lopta za jednokratnu upotrebu za bate, pa da onda cela porodica bude podmirena i srećna. (Evo, ja se ovim preporučujem za sledeću godinu, pa ako me se sete sete….). Mislilo se i na one koji nisu imali ideju gde bi i šta bi za taj dan. Za njih su organizovana masovna okupljanja po trgovima, parkovima i izletištima, a i najmanja dilema da li otići ili ne, otklonjena je ponudom koja se ne odbija – dodjite i dobićete, naravno potpuno besplatno, porciju pasulja, koji ćete mirno sa hiljadama drugih pojesti sedeći ispod brendiranih suncobrana i okruženi brendiranim šankovima sa brendiranim pivom i brendiranim bezalkoholnim pićima. Uz prigodni kulturni program koji se odigrava na brendrianoj bini, taj besplatni pasulj, kao što nalažu red i tradicija, začine i političari svih boja i oblika, koji dobro utreniranim zabrinutim izrazom lica hrabro ocenjuju da je upravo današnji praznik prava prilika da se istakne kako je nezaposlenost veliki problem našeg društva protiv čega se moramo beskompromisno boriti, te najave da će se preduzeti najodlučniji koraci koji će omogućiti pretpostavke na osnovu kojih će se stvoriti uslovi da institucije sistema počnu da bla-bla-truć-truć….

Zar nije nekako dirljivo kako je ovde kapitalizam jednostavno ukrao Praznik rada i pretvorio ga u još jedan konzumeristički praznik. Kao što je to globalno uradio sa Božićem, kao što je izmislio Dan Zaljubljenih, Crni Petak, Plavi Ponedeljak (dobro, nije plavi, ali znam da je neka boja)?  Zar nije genijalno kako je prvomajska parola o tri osmice – zahtev za osam sati rada, osam sati slobodnog vremena i kulturnog uzdizanja i osam sati sna – uzurpirana i pretvorena u 24 sata šopinga? Umesto da spavamo imamo sada „shopping nights“ svako malo, umesto slobodnog vremena i kulturnog uzdizanja imamo „festivale kupovine i zabave“ po šoping centrima, a u okviru radnog vremena već rutinski obavljamo neki brzinski „shopping-on-line“!

U tome je nemerljiv doprinos dobro podmazane medijsko-marketinške mašine. Ona i dalje čini sve da izgradi čoveka novog doba kome će misao vodilja i identitetski status biti oličen u paroli „Kupujem, dakle jesam!“. Ne može se reći da u tome nije uspešna i da rezultati nisu jako dobri. Kupovina je bitan deo našeg stila života i onoga što jesmo – „reci mi gde/šta kupuješ i reći ću ti ko si“. Brendovi otkrivaju naš vrednosni sistem i definišu naše mesto u društvenoj hijerarhiji. Kupovinom „pravog“ brenda kupujemo i odgovarajuće mesto na toj društvenoj lestvici. Sloboda, uspeh, privlačnost, mladost, lepota, moć…. ako vam nešto od toga nedostaje, ne brinite, sve može da se kupi, samo odaberite pravi brend. Zato i kupujemo ono što ne možemo da priuštimo. Pojavnost je bitna, suština će već doći. Ako ne dođe, dokupimo još malo onog pravog brenda, ili promenimo brend, pa onda ipak možda dođe. Tako kažu reklame u novinama i na televiziji. A ako tako kažu u novinama i na televiziji – onda je to tako.

Ako je kupovina prestala da bude nabavka potrebnih stvari i postala društveni fenomen kroz koji, definišemo sebe i ocenjujemo druge, da li je onda na mestu sledeće pitanje: Možemo li kao kupci menjati svet i činiti ga boljim mestom?

Verovatno nikada niste čuli za australijsku flaširanu vodu „thankyou“. Iza nje stoji istoimena kompanija koju je na 2008. osnovao tada 19-godišnji Danijel Flin (Daniel Flynn) sa troje svojih kolega studenata sa idejom da se od cene svake prodate flaše vode odvaja deo iz koga će se finansirati projekti obezbedjivanja vode za piće u zemljama centralne Afrike u kojoj hiljade ljudi, a naročito dece, umire zbog nedostatka pitke vode. Njihova poruka je bila jednostavna: Dajte svoj doprinos da neko živi bolje praveći pravi izbor pri onome što ionako radite svaki dan – kupujete. 29.07.2013 je objavljena vest da je najveći australijski trgovački lanac „Coles“ uvrstio flaširanu vodu za piće „thankyou“ u svoju ponudu. Ta vest sama po sebi nije ništa posebno. Ono što jeste je da je kompanija „Thankyou“ dve nedelje ranije objavila video na društvenim mrežama i pozvala svoje sledbenike da na Fejsbuk stranicu „Colesa“ ostavljaju svoje postove sa zahtevom da se„thankyou“ voda uvrsti u ponudu. Video je bio pogledan 70 hiljada puta, a „Coles“ je bio zatrpan porukama da se „thankyou“ voda nadje na policama. Kampanja je izazvala mnogo širi eho i u toku te dve nedelje preko različitih medija 13 miliona ljudi je saznalo za kampanju. „Govorili su nam da budemo srećni ako našu vodu „Coles“ stavi na police pre nego u roku od 6 meseci! Mi smo to uspeli za dve nedelje“ – prokomentarisao je osnivač kompanije Dejvid Flin. Kompanija „Thankyou“ sebe danas sama definiše kao pokret potrošača  koji kupovinom doprinose finansiranju preko sto projekata u devet zemalja kroz koje se unapredjuju životni uslovi u najsiromašnijim krajevima. Razvoj svakog od tih projekata je opisan i detaljno se može pratiti na njihovom web sajtu. U svoju ponudu su osim vode uvrstili i hranu i sredstva za ličnu higijenu koji se prodaju po istom principu.

Amerikanac  Blejk Majkoski (Blake Mycoskie) je 2006-te putovao po Argentini. Pridržio se jednoj humanitarnoj organizaciji koja je po selima delila pomoć u vidu besplatnih cipela. Upoznao je porodice u kojima nije bilo dovoljno cipela za svu decu, pa su deca naizmenično išla u školu svaki drugi ili treći dan kada na njih dodje red da nose cipele.  Po povratku je iste godine u svom stanu osnovao kompaniju „TOMS“ koja je počela da prodaje cipele uz obećanje da će za svaki prodati par cipela jedan par biti besplatno poklonjen detetu koje nema cipele. Tu ideju je jasno komunicirao slogan „Jedan za Jedan“  – „One for One“.  Do sada je podeljeno preko 10 miliona pari cipela u 60 zemalja. Blejk je prvi čovek kompanije, a njegova funkcija je „Direktor za poklanjanje cipela“ (Chief Shoe Giver) i to jeste najvažnija pozicija u kompaniji (za ostale su tu profesionalni menadžeri), jer TOMS nije kompanija koja se bavi prodajom cipela, već kompanija koja olakšava život ljudima kojima treba pomoć i to tako što neki drugi ljudi širom sveta radeći ono što svakodnevno rade – kupujući – to čine mogućim. Oni se tako učlanjuju u pokret „Jedan za Jedan“ i tako daju primer drugima i šire pokret. Jednom prilikom sam slušao Blejka u živo i zapamtio sledeće reči:  „Ja sam pre svega odgovoran prema ljudima sa obe strane i svaki put moram da ispunim obećanje „jedan-za-jedan“, koje sam dao na početku. Proizvod može biti bilo koji, ali uvek mora biti „Jedan-za-Jedan!“ Model „Jedan-za-Jedan“ je 2011. primenjen i na naočare. Za svake kupljene naočare za sunce TOMS, jedna osoba dobije naočare za vid ili mu bude plaćena operacija koja mu omogućuje da vidi. Do sada je tako 200 hiljada ljudi u 13 zemalja progledalo. Od ove, 2014-te, možete kupiti i TOMSpremijum kafu i tako ljudima u 5 zemalja za sada omogućiti da lakše dodju do pitke vode.

Jedan od ljudi koji je bio inspirisan projektom „TOMS“  bio je i Kanadjanin Tal Dehtiar, koji  je 2009. osnovao svoju kompaniju za proizvodnju cipela „Oliberte“. Ali, on je imao drugačije razloge i u glavi imao drugi koncept. Njegovo obećanje je da će se cipele „Oliberte“ uvek proizvoditi u Africi i da vi radeći ono što inače radite – kupujući – možete svojom odlukom koje ćete cipele kupiti  omogućiti da ljudi u najnerazvijenijim afričkim zemljama dobiju priliku da rade u normalnim uslovima i svojim radom pristojno zaradjuju  i tako obezbedjuju  egzistenciju sebi i svojoj porodici. Tal veruje da je stvaranje zdravih ekonomskih temelja za razvoj jedne sredine efikasniji način za bolji život nekome od davanja milostinje. Zaposlio je lokalne proizvodjače i proširio im posao. Kožu nabavlja od lokalnih uzgajivača stoke u Etiopiji, gumu za djonove u Liberiji, a vunene etikete i ostali brending materijal sa Mauricijusa. Proširio je asortiman na torbe i ostale dodatke od kože, koju nabavlja u Keniji i proizvoditi u Zambiji. Od 200 pari cipela koliko se prodalo 2009., došlo se do 10 hiljada pari u 2011. Prošle godine je otvorio sopstvenu fabriku u Adis Abebi u koju planira da preseli  kompletnu proizvodnju cipela. To je prva fabrika cipela na svetu koja je dobila „Fair Trade“ certifikat.

Razvoj gore pomenutih kompanija će zavisiti od širenja i jačanja njihovih pokreta potrošača baziranih na svesti članova da svojom kupovinom daju konkretan doprinos boljem životu drugog. Sada ćete reći – pa i kada kupim neke druge cipele ili flašu vode pomažem da neko ko je to napravio dobije platu i živi bolje. Suštinska razlika je u motivu. U primeru „thankyou“ vode i cipela „TOMS“ i „Oliberte“ vaš primarni motiv, razlog zašto ćete kupiti baš taj proizvod je taj da nekom pomognete. U ostalim primerima je to cena, popust, besplatan poklon, potreba da se praviš važan. U prvom slučaju te kupovini privuče priča kroz koju je proizvod nastao, u drugom reklama koju si video. U prvom slučaju ćeš nekome ispričati priču zbog koje si proizvod kupio, u drugom ćeš tom nekom pokazati proizvod koji si kupio. I nije to ništa novo. Ono što je novo je da danas svako od nas raspolaže sredstvima da tu priču širi brže i efikasnije nego pre i da zato ta priča ima neuporedivo veću moć. Za svaki pokret – društveni,duhovni, politički ili potrošački nije najvažniji njegov pokretač, već njegov prvi sledbenik, jer je on taj koji svojom konkretnom akcijom, u našem slučaju kupovinom, pokazuje da veruje u tu priču i želi da bude deo nje.  Kada ste kupili neki od tih proizvoda baš zato što ste želeli nekom da pomognete vi ste tom pokretu pristupili. Vi ste to uradili svesno i svojim primerom pozivate druge da to učine i to im onda i kažete. Tako iza prvog sledbenika dolaze drugi i tako pokret počinje da se širi.

Dolazi vreme u kome će baš zbog nove moći potrošača i sve više kompanija meriti svoju uspešnost ne samo na osnovu klasičnih poslovnih parametara – prodata količina, prihod, profit, dividenda  –  već i doprinosom koji njeno poslovanja ima na život lokalne zajednice, prosperitet društva i opstanak planete.

Da li ovo zvuči kao neka utopija? Verovatno zvuči! Da li je zbog toga manje vredno truda? Odgovor na to pitanje zavisi od toga da li mislite da je to razlog da se nekom od tih ili sličnih pokreta potrošača ne pridružite i sami? Ili još bolje – da ga sami započnete!

Prvi maj je prošao. Nema ga više. Nije ni važno. Svejedno, sretan vam praznik! 9. maj – DAN POBEDE!

Izvor:Media Marketing

Ostavi komentar

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

This website is available in ???????? ENGLISH

Društvene mreže

Najnoviji postovi

Ovim prihvatate našu politiku privatnosti

Prijavite se za objave sa bloga

Holler Box