THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
„Ne propustite ovu jedinstvenu priliku! Ako kupite (upisati ime prvog proizvoda), potpuno besplatno dobijate i (upisati ime drugog proizvoda)!”
Zvuči poznato, zar ne? Velika je verovatnoća da ćete baš ove rečenice u različitim varijacijama čuti u koju god prodavnicu uđete, bez obzira na to šta se u njoj prodaje. O teleoperaterima iz pozivnih centara koji vas cimaju telefonom svako malo da i ne govorimo. A i oni manje-više samo ponavljaju ono što čujete čim počne reklamni blok na televiziji. „Besplatno” je nezaobilazna reč i na svim prospektima i u ono malo kataloga koji se još uvek uvaljuju u poštanske sandučiće i koji, uglavnom neotvoreni, završavaju u korpama za otpatke.
Znam, sada će mnogi od vas reći – vidi se da si više „iskusni” nego što si „početnik”, jer je ovo opis tvoje generacije. One mlađe više ne gledaju televiziju, poštansko sanduče im se nalazi u telefonu, a i sve manje svraćaju u prodavnice od stakla i betona.
Slažem se da je tako, ali to ne znači da u tom onlajn svetu nema više besplatnog. Još kako ga ima; ima ga više nego ikada ranije, jer današnji kupac plaća sve te besplatne proizvode u najvrednijoj globalnoj valuti modernog sveta. Naravno, reč je o podacima koje svako od nas ostavlja, koristeći sve one usluge i servise koji su nam na raspolaganju bukvalno na dohvat prstiju.
Znamo kako (se) to radi, pa nećemo sada dalje razglabati o tome kako par velikih kompanija te podatke skuplja, pakuje i za dobru cenu prodaje oglašivačima, a ovi, opet na osnovu njih, a uz pomoć svemoćnih algoritama, nama nazad šalju personalizovane reklame i ponude za proizvode i usluge koje onda mi kupujemo, zadovoljni što su eto baš tačno pogodili ono što nam u tom trenutku treba.
Ovde ćemo sada o jednoj drugoj dimenziji tog besplatnog. Besplatno je mnogo više od samo dobrog dila. Kada za nešto platite neku cenu, koliko god da je ta cena niska, tu se radi o transakciji, poslovnom odnosu u kojoj jednu vrednost razmenjujete za neku drugu. Kada nam se ponudi da nešto dobijemo, a da zauzvrat ništa ne treba da damo, nivo našeg emotivnog zadovoljstva je po pravilu daleko veći i drugačiji nego kada nešto kupimo. Posledica toga je da nam se pojačava želja da tu priliku ne propustimo. Kada je Amazon prvi put odlučio da evropskim zemljama testira besplatnu dostavu, svugde je broj narudžbi drastično skočio, osim u Francuskoj, gde je, zbog neke tehničke greške, ostalo da se dostava zaračunava 10 centi po paketu. Naravno da je greška brzo bila ispravljena.
Zbog toga smo i manje kritični do svega što dobijemo besplatno. Često sami sebi kažemo: „Pa, možda mi ovo baš i ne treba… ali ionako sam ga dobio/dobila besplatno, pa što da ne, neka se nađe, zatrebaće.” A onda dodamo i ono čuveno: „Uostalom, naš narod lepo kaže ‘poklonu se u zube ne gleda’”.
Razumljivo je da na početku nismo bili svesni kako smo za velike firme poput Gugla, Amazona, Fejsbuka i Tvitera postali samo proizvod koji oni dalje preprodaju. Međutim, posle skandala sa Kembridž Analitikom, provaljivanja u profile miliona korisnika Fejsbuka, kazni koje je Gugl morao da plati zbog nedozvoljenog korišćenja ličnih podataka korisnika njegovih usluga, kao i cele kampanje oko uvođenja GDRP procedure, taj izgovor više nemamo.
Ako je to tako, zašto onda nema neke odlučnije akcije da se cela ta materija primereno uredi? Na stranu to što još uvek ne postoji odgovarajući pravni okvir na globalnom nivou koji reguliše to područje. Očigledno je da ne postoji ni preterana želja nas korisnika tih usluga da se tu stvari menjaju.
Glavni razlog za to leži u činjenici što mreža tih usluga i servisa predstavlja novi medijski svet u kome živimo i u kome nismo više samo pasivni konzumenti medijskog sadržaja, već smo postali njegovi aktivni kreatori. Ceo svet sada može da pročita šta ja mislim o nekom svetskom problemu, ceo svet može da vidi šta sam juče ručao i kakav je provod sinoć bio, ceo svet sada prati svaki moj korak. Volim da svi znaju sve o meni, volim čak i sve one koji me hejtuju, jer mi u stvari zavide, a tek što to volim… Postao sam slavan! Do juče sam o tome mogao samo da sanjam. O slavnim osobama sam mogao da čitam u novinama i da ih gledam na televiziji. A sada sam ja jedan od njih. A to nema cenu. I šta onda ako sve to što ja guglam, objavljujem, kačim, lajkujem, fejvujem i šerujem neko skuplja i obrađuje? Nemam ništa protiv. Pa šta ako im sve te podatke dajem besplatno? Slava nema cenu.
Industrija zabave i selebriti kultura koja je njen sastavni deo je mnogo starija od informatičke tehnologije koja oblikuje savremeni medijski svet u kome danas živimo i koja je promenila sve aspekte komunikacije, od tržišne, političke, marketinške do lične. Ali, ta kultura presudno određuje naše ponašanje u tom novom medijskom okruženju. Ona nas je pripremila i dovela do toga da korišćenjem nove tehnologije pothranjujemo sopstveni ego i razvijamo osećaj sopstvene važnosti. Ključni razlog zašto je to poprimilo karakter masovne pojave je činjenica da to možemo sada da radimo jednostavno, brzo i besplatno.
Zahvaljujući tome, nama suštinska priroda tog našeg položaja ostaje skrivena ili je u najboljem slučaju svesno potiskujemo. Čak i kada čujemo ili pročitamo da su podaci sve vredniji i da zbog toga dobijaju status nove nafte i da na njima par kompanija odlično zaradjuje, mi ponašanje zbog toga nećemo promeniti i nastavićemo da njima besplatno snabdevamo trgovce koji se bave njihovom preprodajom. A pošto za taj posao nismo plaćeni, mi smo tu, dakle, u poziciji robova.
I dok tako robovski dirinčimo, zadovoljni što smo međusobno tako dobro povezani i uvereni da se samo dobro zabavljamo, besplatno dajemo doprinos algoritamskom profilisanju naše sopstvene ličnosti, na osnovu čega se vrši selekcija informacija do kojih imamo pristup čime se prostor naše slobode konstantno sužava. Uz to, sve preciznije se formiraju ponude za proizvode i usluge koje kupujemo, nesvesni da je u tim odlukama sve manje naše slobodne volje, a sve više precizno predodređenih reakcija na osnovu našeg dotadašnjeg ponašanja. Kada se tome doda da sve veći broj svojih mentalnih funkcija (memorija i orijentacija su samo najočitiji primeri toga) prenosimo na uređaj koji nosimo stalno sa sobom i od koga se ne razdvajamo, naša zavisnost od tehnologije svakim danom postaje sve veća. Taj proces je nezaustavljiv i sve ga više dodatno ubrzava razvoj veštačke inteligencije. Zahvaljujući svemu tome, neprimetno, ali sve više i sami postajemo roboti.
Da li je onda spoj roba i robota slika čoveka budućnosti koja je već počela? Odgovor na to pitanje mogu dati samo oni koji takvu budućnost grade. Čak i kada bismo ih identifikovali, bojim se da ne bi bili raspoloženi da nam odgovore na to pitanje, pa čak i ako im ponudimo da to urade besplatno.
Umesto da čekamo na odgovor koji nikada nećemo dobiti, bolje bi bilo da počnemo da razmišljamo šta možemo sami da uradimo da se taj trend zaustavi. Ako već nije kasno…