Ekskluzivnost više ne stanuje ovde

????????THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Bio sam nedavno u jednom restoranu koji radi samo četvrtkom i to samo za večeru. Nalazi se u stanu u jednoj sasvim običnoj stambenoj zgradi na kojoj nema nikakvog natpisa da je tu restoran. Moraš da znaš na koje zvono na ulazu u zgradu da pozvoniš da bi ti otvorili vrata. U njemu je svega nekoliko stolova i šank ispred koga je par barskih stolica. U uglu je i jedna sedeća garnitura i fotelja. Jelovnik se sastoji od jednog menija koji čine predjelo, glavno jelo i desert i isti je za sve, a menja se svake nedelje. Taj jelovnik se lepo vidi na zidu na koji je projektovan preko grafoskopa. Za razliku od hrane, izbor pića, a naročito koktela je veliki, o čemu će vam konobar dati sve potrebne informacije i preporuke. Inače, ceo prostor je dizajniran u stilu sedamdesetih, tu je i gramofon, ali ne samo kao ukrasni dizajnerski element, već se na njemu vrte vinil ploče sa muzikom iz tog vremena i koje konobar redovno menja i to, čini mi se, po nekom svom osećaju. Plaćanje je moguće samo u gotovini. I da… diskretno je postavljeno obaveštenje da nije dozvoljeno fotkanje i snimanje.

Nisam znao da takvo mesto postoji. Na večeru me je pozvao prijatelj koji je tu prvi put bio kada je njega pozvao njegov prijatelj, a posle toga je još par puta dolazio pozivajući svaki put nekog od svojih prijatelja da mu se pridruži.

Restoran nema svoju veb stranicu, nema ni fejsbuk, ni instagram, ni tviter, niti išta od toga. Ali, to nije bila prepreka da se svojim prijateljima ne pohvalim da sam bio na jednom specijalnom mestu i za to sam, između ostalog, koristio i mejl i Viber i WhatsApp i ostale servise. Tako su u meni dobili promotivni medijski kanal, ne zakupljujući ni jedan od postojećih, i to besplatno. A ja sam morao to svoje iskustvo da podelim, jer bila je to čista ekskluziva. I evo sada tu ekskluzivnu priču delim i sa vama.

Znam da ovo zvuči pomalo arogantno i zato hajde da se prvo podsetimo šta je danas ekskluzivnost. U tržišnoj ekonomiji je glavni kriterijum koji određuje granicu ekskluzivnosti materijalni status. Cena je granica između onih koji neki proizvod ili uslugu mogu priuštiti i onih koji to ne mogu. I zato su popusti i rasprodaje tako efikasne metode koje ljudima daju osećaj da su tu granicu prešli, jer im daju privid da su sebi omogućili da dođu do nekog proizvoda ili dožive nešto što inače ne mogu. Zato je interes trgovaca i korporacija da ljudi sve vreme imaju pred sobom sliku onoga što im je nedostupno kako bi tome stalno težili. U praktično neograničenoj ponudi proizvoda kojima su kupci okruženi, njima se ti proizvodi podmeću tako što im se u stvari prodaje slika bolje verzije njih samih. I to vrlo povoljno, zbog čega je teško odoleti. Zato kupujemo toliko proizvoda koji nam u stvari i ne trebaju, ali time zadovoljavamo potrebu da se osetimo posebnim. Tome služi marketing koji je razvoj novih medijskih platformi na uređajima od kojih se ne razdvajamo dodatno iskoristio da napade reklamnim kampanjama podigne na viši nivo i pretvori ih u tepih bombardovanje bez prestanka.

U takvom svetu, već samo postojanje proizvoda za koga ne postoji informacija u tom sveznajućem okruženju predstavlja ekskluzivu. Od načina na koji sam saznao da takav restoran uopšte postoji, pa do one znatiželje šta ću tamo doživeti; od pažljivog osmatranja celog ambijenta od ulaska pa za sve vreme boravka do živog razgovora o svemu tome sa prijateljem koji me je tu doveo. I da ne zaboravim, hrana je bila dobra. Pod „dobra” mislim ukusna, a ne samo lepo dizajnirana za fotkanje, mada je i to bila, ali ti to stvarno ne padne na pamet. Uz sve to, cene su vrlo pristupačne. Zbog kombinacije svega toga, to je za mene bio ekskluzivni događaj.

Ovaj primer iz jedne drugačije perspektive predstavlja još jedan dokaz o tome koliko se medijski svet u kome živimo promenio. Koliko do juče, pristup informacijama je bio limitiran, jer je broj medijskih kanala bio ograničen, pa je tako mogućnost pristupa tim kanalima spadala u domen ekskluzivnosti. Danas su onlajn platforme svakoga od nas pretvorile u medijski kanal, zbog čega je količina informacija kojima smo okruženi takva da sam pristup informacijama ne spada više u domen ekskluzivnog. Zatrpani svakojakim medijskim smećem, sve manje prepoznajemo ono šta je zaista bitno za nas i sve češće kao bitne prihvatamo informacije kojima smo najviše izloženi, a među njima visoko mesto zauzimaju one koje nas gađaju kao kupce, nudeći nam tu „potrošačku ekskluzivnost” po određenoj ceni.

Ipak, ima u svemu tome i jedna dobra stvar. Ako imate proizvod za koji mislite da bi ljudima bio potreban, nemojte odmah razmišljati o ceni i dobroj ponudi koju možete da složite. Razmislite prvo da li postoji nešto posebno u vezi sa tim proizvodom, što će ljudima dati razlog da o njemu pričaju. Šta je to zbog čega bi oni tu priču podelili sa drugima? Društvene mreže i novi mediji jesu platforme na kojima možemo brzo, lako i jednostavno da objavimo informaciju o novom proizvodu koji imamo. Ali, nije to samo oglasna tabla, već i komunikacijski kanal za razgovor sa potencijalnim kupcima. Menja se način na koji se dolazi do pažnje onih kojima se obraćate. Ne radi se više o tome kako da se ta pažnja privuče, već kako da se zasluži. Tu cika i vika sve manje pomažu, a ekskluzivnost ćemo sve više početi da prepoznajemo tamo gde do juče ne bismo videli da išta uopšte i postoji.

Ostavi komentar

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

This website is available in ???????? ENGLISH

Društvene mreže

Najnoviji postovi

Ovim prihvatate našu politiku privatnosti

Prijavite se za objave sa bloga

Holler Box