Fake News

🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Ima tome par godina. Popularni noćni klub na Hvaru, topla letnja noć, masa ljudi mingla, u prolazu se čuju najrazličitiji jezici. Kako vreme prolazi, uz pomoć dobre muzike i sve veće količine alkohola, atmosfera postaje sve bolja i sve opuštenija. Sve je baš onako kako treba.

Za jednim od visokih stolova jedan mladić sedi i lagano pije kiselu vodu. Oko njega par momaka stoji, svako u ruci ima čašu sa pićem i lagano se njiše u ritmu muzike. Smeju se i očigledno im je baš dobro. S vremena na vreme razmene po koju reč sa likom koji sedi – vidi se da su tu zajedno. Kako se noć razvija i provod postaje sve bolji, različita društva se upoznaju, prvo ide ono „Hajde popijte piće sa nama”, a onda kreću i ona prva šarmiranja, sve normalno, kako to inače ide.

Tako i lik koji sedi za stolom i bezizražajno gleda šta se oko njega događa i pije svoju kiselu, postaje sve zapaženiji. Ljudi koji se upoznavaju sa njegovim drugarima posle izvesnog vremena pitaju ko je on i što se ne pridruži ekipi. Posle prvih odgovora tipa „On je takav”, „Ma nema veze, opustite se”, konačno kreće i pravo otkrivanje istine. Jedan od drugara ovog tajnovitog devojci sa kojom se tek upoznao i koja ga pita ko je taj lik počne da objašnjava:

„To je Petar Petrović (pravo ime „tajanstvenog” poznato autoru teksta), on ti je onako malo čudan i povučen. Iz ovih je krajeva, ali živi u Monte Karlu gde je i rođen, jer je poreklom iz neke aristokratske porodice.”

Devojka zbunjeno gleda momka za stolom i svom sagovorniku odgovara: „Ma daj, nemoj da me pališ, pusti te priče!”. „Ozbiljno ti kažem”, odgovara ovaj.

Devojka počinje da se smeje, popije gutljaj, još jednom pogleda tajanstvenog i odmahne rukom. „Čekaj… ako mi ne veruješ, evo!”, reče prijatelj tajanstvenog vadeći mobilni telefon iz džepa. Krene nešto da kuca po njemu i pruži telefon svojoj sagovornici. „Pročitaj.”

Devojka krene da čita tekst na Vikipediji na engleskom o „Petru Petroviću”, koji je potomak drevne bosanske kraljevske porodice koja vuče poreklo još od bosanskog kralja Tvrtka. Tu piše i da su potomci te porodice raspršeni po celom svetu i da se o njima jako malo zna i da se eto tako za „Petra” zna da je veoma uspešan i da se enormno obogatio radeći u finansijskom sektoru, ali, bez obzira na to, živi i dalje skromno u svojoj vili u Monte Karlu. Uz tekst je bila i slika. I da – to je bio taj lik.

Devojka je bila u šoku. „Nemoj samo sada da me provališ, naljutiće se na mene,” zamolio je prijatelj tajanstvenog.

„Neću, ali molim te samo da kažem drugarici.”

„Hajde dobro.”

Jasno vam je šta se dalje dogodilo. Prvo je informaciju saznala drugarica, pa onda drugarica od drugarice, pa onda cela ekipa, pa onda susedna ekipa. Dobar deo njih je krenuo da proverava informaciju i stvarno… to je bilo to.

Onda su krenule molbe za upoznavanje, pa za selfije. I „Petar” je počeo da se opušta, razgovara sa ljudima oko sebe, da se smeje, krenuo je da naručuje piće za druge, a onda su krenuli drugi da naručuju mnogo više pića njemu i njegovoj ekipi… Bio je to ludi provod, druženje se po grupama i parovima nastavilo i posle zatvaranja kluba, ali to sada nije naša tema, mada je baš to, kao što ćemo videti u nastavku, bio pravi cilj ove ekipe zaverenika.

Povratak u budućnost

Cela priča je krenula dan ranije. „Petar” se žalio svojim prijateljima sa kojima je došao na Hvar da nijedna devojka koja se njemu dopadne a hteo bi da se upozna sa njom ne obraća pažnju na njega i da ga to smara. I da mu uopšte nije jasno kako se to njemu događa baš na Hvaru gde svi kažu važi pravilo „sve nemoguće je moguće”. Prijatelji su pokušali da ga uteše: „E, da imaš jahtu da je uparkiraš ovde ispred Carpe Diema bilo bi drugačije!” Pa onda: „Ili da si neka poznata faca pa te prepoznaju. Ili da se pročuje da si iz neke kraljevske porodice!”

Na to će „Petar”: „Pa da! Kako se nisam setio. Princ… ja sam princ!”

Na to će jedan od njegovih: „Šta lupaš?! Kakav princ?!”

„Petar” se nije zbunio: „Princ od Bosne!”

I da sada ne dužim. Napisan je tekst o „Princu od Bosne”, mobilnim je „princ” slikan u odgovarajućoj pozi, a uz pomoć filtera na telefonu je fotografija dodatno sređena. Sada je bilo sve spremno da se to postavi na Vikipediju. Ali, da bi to bilo dovoljno ozbiljno, tekst mora biti na engleskom. Ni to nije bio problem jer je jedan od drugara iz ekipe završio faks u Londonu, a jedan drugi je baš juče „postao dobar” sa hostesom na ulazu u VIP deo kluba, pa se s njom dogovorio da se cela ekipa prošvercuje u taj deo. Razrađen je ceo scenario koji se onda to veče i odigrao upravo onako kako je gore i opisano.

Prema svedočenju neposrednih učesnika, akcija „Princ od Bosne” je bila više nego uspešna.

Vikipedija je posle 48 sati izbrisala profil, ali to više nije bilo bitno. Cilj je postignut.

Od kada je sveta i veka ljudi padaju na fore i fazone. Skloni su da poveruju u ono u šta već veruju ili žele da veruju. Te „istine” koje potvrđuju njihovo verovanje retko proveravaju. Što više želimo da verujemo u nešto, manje sumnjamo u informaciju koja nam potvrđuje to verovanje, ma kako ona neverovatno zvučala. Ili što bi rekao jedan, na žalost, vrlo uspešan propagandista: „Šta može surova hladnoća istine u poređenju sa blistavom lepotom laži!”

I nije to ništa novo. Novo je to da je danas mnogo više kanala kojima se informacije šire i koje su bez ikakve kontrole. Jer svako od nas je taj kanal i svako od nas u džepu ima moćno oružje da sve te „istine i laži” emituje. Kao što smo skloniji da pročitamo i čujemo nešto što je novo, ekskluzivno, neverovatno, senzacionalno, šokantno, prelomno, tako to mnogo radije i češće širimo dalje. Tako neprimetno dođemo u situaciju da smo potpuno opkoljeni takvim vestima i informacijama i počnemo da ih prihvatamo kao istine.

Kada se ispostavi da nešto od toga i nije baš onako kako je to nama izgledalo na prvi pogled, ne potresamo se previše, jer nam pažnju odmah privuče neka druga „senzacionalna vest” pa i ne stignemo da onu prethodnu „istinu” svrstamo u laž.

Znamo da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Znamo i ko je to rekao i do čega je to dovelo. Ali, izgleda da se baš mnogo ne uzbuđujemo zbog toga.