Hleba i tvitera

🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Po svemu sudeći, ovaj današnji dan, 22.11.2019. je istorijski datum. Naime, od danas se na tviteru više ne mogu zakupljivati i objavljivati politički oglasi. Objavjujući ovu vest krajem oktobra, naravno na svom tviter nalogu, Džek Dorsi, prvi čovek kompanije Tviter, dopisao je: „Mi verujemo da bi političke poruke pažnju trebalo da zasluže, a ne da se kupuju.”

Slučajno ili ne, ova najava je usledila nedelju dana nakon saslušanja šefa Fejsbuka Marka Cukerberga u američkom Kongresu, povodom optužbi da Fejsbuk ne radi ništa kako bi sprečio objavljivanje laži u političkim oglasima na ovoj platformi. Cukerberg se branio tvrdeći da bi bilo kakva intervencija sa njihove strane bilo kršenje slobode govora i da nije na privatnim kompanijama da ocenjuju istinitost sadržaja političke reklame, već da to treba da čine birači.

Ova tema je odmah postala viralna i krenula je globalna debata o tome ko je tu u pravu. Ni političari nisu gubili vreme i odmah su se u nju uključili. Tako je Hilari Klinton podržala novu politiku Tvitera, izjavivši da je to prava stvar za demokratiju u Americi i širom sveta, dok je iz štaba aktuelnog predsednika Trampa stigao komentar da je to još jedan pokušaj da se utišaju konzervativci.  

Pustimo sada to što je u SAD to posebno vruća tema, jer za malo više od mesec dana Amerika ulazi u predsedničku izbornu godinu, a svi su svesni koliko će društvene mreže i uopšte oglašavanje na internetu igrati važnu ulogu u predstojećoj kampanji. Tim pre, što je ta dimenzija na prošlim izborima pre četiri godine bila potcenjena i zapostavljena od strane demokrata, pa smo tako dobili prvog tviter predsednika. Dobro, uz malu pomoć ruskih hakera, ali to sad nije naša tema.

Ono što je prava tema je da je odluka o zabrani političkih oglasa na tviteru uopšte tema! Da sam zagovornik nekakve teorije zavere, ja bih rekao da nas tu neko zeza da bi skrenuo našu pažnju sa neke važnije teme. Evo, pođimo redom. Od momenta kada je objavljena vest o zabrani političkih oglasa na tviteru, vodi se živa rasprava gde njeni zagovornici tvrde da je ta odluka dobra, jer se tako njegovi korsnici štite od laži i manipulacija u tim oglasima, a kritičari je napadaju uz argument da se time ograničava pravo na slobodno informisanje. Isto tako zagovornici politike Fejsbuka da se na njegovoj platformi i dalje mogu slobodno objavljivati politički oglasi, tvrde da je to u skladu sa pravom na slobodu govora, dok oni na suprotnoj strani tvrde da time Fejsbuk omogućava širenje lažnih vesti. Ne samo da se o tome raspravlja na društvenim mrežama, već se i većina tradicionalnih elektronskih i štampanih medija i sami bave tom temom.

Hajde sada da se malo uozbiljimo. Koliki je efekat političkih oglasa u današnjem digitalnom komunikacijskom svetu? Ono, skroluješ po telefonu, surfuješ na netu i odjednom evo ga – iskoči prigodan oglas sa prigodnim pozivom „glasajte za ______”. I ti onda, šta ćeš, klikneš na taj oglas kada ti je već iskočio i pročitaš šta tamo piše, pa počneš da razmišljaš o tome da je to prava partija i pravi kandidat koji će tebe predstavljati i eto tako se odlučiš. Kao u dobra stara vremena, kada si tako naletao na oglase po novinama, gledao političke spotove na televiziji i slušao ih na radiju prolazeći i vozeći se pored bilborda sa nasmejanim licima uz koje su obično stajale one prigodne  reči „budućnost”, „sreća”, „novo”, „zajedno”, „snaga”, „narod”, „bolje”, „jače”…

Nekad bilo, sad se pominjalo. Marketing odavno ne funkcioniše na taj način. Onaj politički pogotovo ne. Naša realnost je da je danas svako od nas postao medijski kanal i svako od nas, više ili manje, svesno ili nesvesno, neguje svoj auditorijum. Istovremeno, naš primarni medijski svet čine svi oni koje mi pratimo na društvenim mrežama i sa kojima smo u interakciji, bez obzira da li zato što nam se dopadaju i delimo sa njima nešto zajedničko, ili baš zato što su sve suprotno od nas.

U takvom svetu tradicionalne medijske platforme i sredstva komunikacije postaju samo neka kulisa koja se svakim danom sve više udaljava, neminovno odlazeći na smetlište istorije.

Tako je i sa političkim oglasima. Oni se tu i tamo pojavljuju u vreme izbora. U međuvremenu, političke partije i političari primarno komuniciraju putem društvenih mreža. A politika je idealni sadržaj za te medijske platforme, jer u politici dominiraju teme koje se dotiču i zanimaju veliki broj ljudi i pri tome postoji više suprotstavljenih strana. Cilj političkog marketinga je uvek bio pridobiti što više ljudi na svoju stranu i tako dobiti što više glasova. Ove nove medijske platforme omogućavaju direktno učešće dojučerašnjih pukih primalaca informacije u aktivne učesnike u debatama o pitanjima koja se tu pokreću.

Tako cilj političkih kampanja nije više kako objaviti što više političkih oglasa na što vidljivijim mestima, već zakuvati i usmeravati što vatreniju raspravu o pojedinim političkim pitanjima i gurati ljude da se svrstavaju u tabore na osnovu navijačkih emocija koje takve debate provociraju i onda neguju. Naravno, tu su i botovi da pomognu, ali i to je jedna posebna tema. U takvom ambijentu žrtva je istina, jer primat sve više preuzima ono u šta smo naterani ili biramo da verujemo, bez obzira na činjenice, i to onda postaje istina za nas.

Lako je Džeku Dorsiju da izigrava moralnog čistunca i donese odluku da se na Tviteru neće objavljivati politički oglasi, kada je direktna prodaja samog oglasnog prostora za Tviter suštinski sporedna delatnost. Tviter je platforma na kojoj se vode vruće političke debate sa pregršt uvreda, laži, psovanja, vređanja. Što je toga više i što je debata vatrenija, to je veći intezitet i frekvencija komunikacije, a samim tim to je bolje za Tviter, Džeka i njihove račune u bankama. 

Lako je Marku Cukerbergu da izigrava borca za ljudska prava braneći slobodu govora time što će nastaviti da objavljuje političke oglase bez obzira na njihovu istinitost, jer je direktna prodaja oglasnog prostora jedan od glavnih izvora prihoda za Fejsbuk. Što je više klikova na te oglase, to bolje za Fejsbuk, Marka i njihove račune u bankama.

Dakle, ne brinem se ja ni za Džeka ni za Marka, ni za Tviter ni za Fejsbuk. Cela ova farsa oko šireg društvenog značaja poslovnih odluka ove dve privatne kompanije je samo još jedan u nizu primera koji prikazuje novu političku realnost u kojoj živimo. Već sama činjenica da o jednom takvom pitanju od javnog interesa odlučuju privatne kompanije, čiji je primarni i legitimni interes profit, govori više nego dovoljno. Svedoci smo i (sa)učesnici jačanja globalnog trenda ukidanja političkog subjektiviteta građanina i derogiranje demokratskih političkih sistema. Kao alternativa se sve više nude nekakvi novi modeli „iliberalne demokratije”, „stabilne autokratije”, a ima toga još i tek će se pojavljivati. Samo neka bude što više ljutih tviteraša, pametnih fejsbukovaca i lepih instagramera koji će se paliti na podmetnute teme i njima zamajavati do besvesti sve dok se odjednom ne probudimo u nekom vrlom novom svetu nesvesni kako smo uopšte tu dospeli.

Samo nek je veselo.