Mokrin je svet

🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Priča o Mokrin House-u od prošlog puta ima i svoju drugu stranu i bez nje slika ne bi bila kompletna.

Kada ljudima koji nisu čuli za Mokrin House pokušavam da objasnim o kakvom se projektu radi i onda pomenem koliko je ljudi i iz koliko zemalja u protekle dve godine živelo i radilo u jednom selu, vrlo često prva reakcija bude iskreno čuđenje i komentar u stilu „mogu samo da zamislim kakav je to sudar svetova”. Za komentare takvog tipa se ne može reći da nisu očekivani. Jer, kada je to prva informacija koju moj, do tada neobavešteni sagovornik čuje, logično je da mu se u glavi odmah javi slika nekih stranaca koji šetaju praznim seoskim ulicama, gledaju napuštene i ruinirane kuće i ćutke se mimoilaze tek tu i tamo sa ponekim stanovnikom sela, pri čemu se ne zna ko je više zbunjen i začuđen zbog tog iznenadnog susreta.

Da li se stvarno radi o sudaru nepomirljivih svetova? Stvari ipak nisu tako jednostavne. Sa jedne strane, Mokrin jeste jedno takvo selo. Mnogo je praznih kuća, a dosta njih je već i urušeno. Tužno izgledaju i napušteni i ruinirani industrijski objekti u ovom nekada najvećem selu u „onoj” Jugoslaviji koje je tada imalo više od 12 hiljada stanovnika, a danas je spalo na nepunih šest. Ni to nije ništa neobično, jer je odlazak ljudi iz sela i manjih gradova postao globalni trend. Ali, zato ćete i u Mokrinu, kada za božićne i novogodišnje praznike ili tokom leta prošetate šorom, videti mnogo parkiranih automobila sa austrijskim, nemačkim, slovenačkim, holandskim, švajcarskim i ne-znam-ni-ja-kojim-već registarskim tablicama. Došli su Mokrinčani iz raznih belosvetskih zemalja da posete svoje familije i prijatelje sa kojima se u međuvremenu vide, čuju i druže preko skajpa, votsapa i vajbera.

Kada je već tako, koja je onda razlika između Kendala, Tomija i Sare koji su u Mokrin došli, i neke Mare, Ilonke ili Petra, koji su iz Mokrina otišli i sada su došli u posetu? Ako su svi u Mokrinu privremeno, zar nisu svi oni u stvari nomadi? Kao što je većina njih privremeno i na mestima na koja će da odu ili u koja će da se vrate kada napuste Mokrin.

I u samom Mokrin House-u nomadi nisu samo oni koji dođu i smeste se u sobe koje su zakupili, rade za svojim kompjuterima preko dana i uživaju u miru i lepoti ovog imanja. Mnogo je bilo i ima nomada i među onima koji ih tu dočekuju, koji brinu o njima i koji im i obezbeđuju sve uslove za nesmetani život i rad. Dane i Robi su bili kuvari u Mokrin House-u – jedan je danas na Tenerifima, a drugi u Nemačkoj. Damir će uskoro sa porodicom u Novi Sad, a Sanja u Francusku. Mića se možda vrati sa broda na koji je iz Mokrin House-a i otišao. Marko se sprema za Kanadu, a Nikola pokreće svoj biznis sa još jednim bivšim lokalnim „Mokrinerom”. Vlada je odlučio da ode i da se u potpunosti posveti fudbalu, svojoj najvećoj životnoj ljubavi i strasti i pitanje je dana kada će zasesti na trenersku klupu nekog svetskog fudbalskog kluba i tako započeti svoj nomadski život, ali i dan danas, kad god je tu, dođe i pita kako može da pomogne.

Nomatkinje i Mokrinerke su i dve Tamare, obe došle iz Beograda, jedna od njih kao direktorka vodi računa da sve u Mokrin House-u funkcioniše kako treba, a druga kao komjuniti menadžerka da se svi koji dođu ovde, baš kao i ona, osećaju kao kod svoje kuće. To što je Ivan, posle Švajcarske, Valensije i Madrida, Londona pa i Budimpešte, gde se školovao i radio, došao u Mokrin kako bi vodio ceo projekat Mokrin House, je samo dokaz da je on bio nomad i pre nego što je došao i zato je teško poverovati da mu je Mokrin konačna destinacija. Nomad ostaje nomad.

Milica je tu bukvalno baš od prvog dana i verovatno ni sama ne može da se odluči da li joj je Mokrin House druga ili prva kuća. I možda nikuda više zbog posla ne bude išla odavde, ali zahvaljujući tome što se stalno menjaju ljudi koji tu dolaze, prolaze, borave i rade, ona takođe putuje i tako je i sama postala nomad. I Brana koja svojom kamerom i foto-aparatom beleži sve što se na imanju događa, u stvari svakoga dana snima i fotografiše druge ljude i drugačije scene i taj film koji ona već godinama snima je u stvari putopis.

Nomadstvo poprima sve različitije pojavne oblike, ali je nesumnjivo postalo globalni trend, što je još jedna od posledica digitalizacije naših života. Ako smo, stoga, svi mi već danas u manjoj ili većoj meri postali nomadi, onda dolazak ovih digitalnih nomada iz belog sveta u jedno poluprazno selo izvan magistralnih puteva nije sudar, već susret svetova koji jesu različiti, ali i te kako mogu da se razumeju. I ako je tako, onda je možda otvaranje nomadskih centara u selima i manjim gradovima jedan od načina za revitalizaciju života u ruralnim sredinama.

Jer, kao što vidimo, danas ceo svet u jedan Mokrin može da stane.