???????? THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
„Svojim očima sam video, ne treba niko ništa da mi objašnjava.”
Kada čujete tu rečenicu ili kada je sami izgovorite, sve je jasno. Kada nešto vidite svojim očima, onda nema nikakve dileme o tome da li je to tako ili nije. To je najjači i konačan dokaz da je nešto istina. Time se otklanjaju sve dileme.
Ipak, izgleda da se stvari i tu menjaju. Na YouTube-u se 17. aprila 2018. pojavio video koji smo mogli da vidimo svojim očima, a u kome bivši američki predsednik Barak Obama, između ostalog, izjavljuje kako je predsednik Donald Tramp jedan običan „seronja”. Negde pred kraj tog videa, takođe svojim očima, vidimo kako se ekran deli na dva dela i da taj tekst u stvari izgovara glumac i imitator Džordan Pil. Ali, nas u tom snimku ne šokira to što je, eto, neki glumac skinuo glas jedne popularne ličnosti, jer imitacije, pa i one najbolje, nisu ništa novo, već što mi vidimo, i to svojim očima, kako Barak Obama to izgovara.
Naime, korišćenjem AI tehnologije su Baraku Obami bukvalno položene u usta sve te reči koje izgovara Džordan Pil tako precizno, da uopšte ne možemo da prepoznamo da se radi o montaži. Džordan Pil je i producent ovog videa koji je uradio u saradnji sa medijskim portalom BuzzFeed, a Barak Obama je dao saglasnost da njegov lik bude upotrebljen i tako dao podršku projektu koji je nastao sa idejom da se pošalje upozorenje kuda fenomen „fake news” uz dalji razvoj ove tehnologije može da nas odvede.
Ovakvi snimci, gde čovek golim okom ne može da otkrije razliku između autentičnog i lažnog snimka, imaju već i svoje posebno ime – „deepfakes”. Tako smo obogatili svoj rečnik još jednim novim terminom – posle „fake news” dobili smo i „deepfakes”. Sa nestrpljenjem čekamo šta je sledeće.
Video je, naravno, postao viralan, ali čini se da je ljudima bio više zanimljiv kao dobra fora, nego što su stvarno postali svesni opasnosti na koju su autori želeli da upozore. Štaviše, neki su u svemu tome videli i poslovnu priliku. Tako postoji aplikacija FakeApp gde svako ko je instalira može da umontira, na primer, svoje ili tuđe lice u neki postojeći video, pa onda to lepo podeli i tako zaradi nove preglede, lajkove, fejvove i šerove. Ma samo nek je veselo.
Ipak, nije baš svima to iskustvo veselo i zabavno. Jedna od takvih je i poznata glumica Skarlet Johanson, koja je i sama postala žrtvom fenomena „deepfakes”. Naime, „deepfakes” su sve rašireniji fenomen u porno industriji, a naročito su popularni snimci u kojima „nastupaju” popularne glumice. A jedna od najpoželjnijih je upravo Skarlet Johanson. Ona je poslednje nedelje prošle godine napisala i pismo koje je objavio Washington Post, a u kome je zapisala da zna da se lažni porno snimci sa njenim likom šire mrežom i da se nada da su korisnici usluga tih servisa svesni da to nije ona i da je njen tako ugrađen lik samo mamac za klikove na kojima drugi zarađuju. Istovremeno je zapisala i ovo: „Potpuni gubitak vremena je da pravno gonim autore ovih snimaka, jer je internet ogromna crna rupa koja jede samu sebe”.
Ovako rezignirani stav dolazi od žene koja je, pre svega par godina, u postupku protiv hakera koji je neovlašćeno objavio njene gole fotografije, koje je ukrao sa neta, postigla da sud počinioca zbog toga osudi na deset godina zatvora. Danas se oseća nemoćnom da pravnim putem zaštiti svoja prava i digla je ruke.
Dakle, to što nikada niste nekom Peri ili Milici opsovali mater, ne znači da ne postoji video na kome se lepo vidi i čuje kako psujete na sav glas. Znate da nikada niste svom predsedniku rekli da je seronja ili već-šta-god, ali ko da vam u to poveruje kad postoji snimak koji dokazuje suprotno. Ako i dalje tvrdite da sve to nije istina, to je sigurno zato što ste zaboravili ili se toga i ne sećate, a možda ste i malo više popili. Jer, kako može da bude drugačije kada su svi to videli svojim očima. I jedan prijateljski savet – ne pokušavajte na sudu da dokazujete da su sve to laži. Zar ne vidite da svi dokazi govore protiv vas?
Nije teško zaključiti da ovo otvara nove i neslućene mogućnosti za manipulaciju. Kada činjenice postanu relativna kategorija i predmet ubeđivanja, njih lako zamenjuju već prethodno formirana uverenja u to šta je istina. Uostalom, koliko smo puta već izgovorili: „Tek kad budem video svojim očima, onda ću ti poverovati da je to tako.” Sada ćemo moći svojim očima da vidimo sve ono u šta već verujemo ili nas je neko ubedio da treba da poverujemo.
Da bismo uopšte počeli da razmišljamo da to što vidimo svojim očima više ne mora da bude istina, a kamoli da to prihvatimo kao realnu mogućnost, biće potrebno vreme. A mi vremena nemamo. Jer, vreme ne radi za nas. Brzina kojom se svakodnevno usavršava tehnologija koja će omogućavati da se kreira lažni sadržaj i pakuje verodostojno „u slici i reči” je neuporedivo veća nego razvoj naše sposobnosti da osvestimo mogućnost da je sve to izmišljotina. Taj raskorak će se tako dramatično povećavati da je moguće zamisliti situaciju u kojoj ćemo uskoro gledati sami sebe kako izgovaramo stvari za koje znamo da ih nikada nismo ili ne bismo izgovorili, i da na kraju i sami to prihvatimo kao istinu. Da ne poveruješ svojim očima šta nas čeka. Bukvalno.