Otkazom ću te – otkazom ćeš me

 🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Već neko vreme jedna od globalno najprisutnijih tema je masovno davanje otkaza. Najviše ih daju ljudi koji rade u kancelarijama – od službenika i menadžera preko programera pa sve do kreativaca.

Glavni razlog za ovaj trend nisu male plate i uskraćene beneficije. Zahvaljujući tehnologiji koja je omogućila da sve više poslova nije vezano za fiksnu fizičku lokaciju, ljudi više ne vide smisla u gubljenju vremena na putovanje do posla i sa posla kada svoj posao mogu da rade sa bilo koje lokacije na svetu. Neki od njih su tu videli i priliku da se isele iz bučnih i zagađenih gradova i presele u prirodu ili manja mesta. 

Dati otkaz je postalo lakše i zbog toga što, u tom promenjenom kontekstu, ljudi više ne moraju da rade samo za jednu kompaniju, već istovremeno za više njih. Taj trend je za vrlo kratko vreme prerastao u pravi fenomen i ubrzo je dobio i svoj poseban termin – „Great Resignation”. Tako ga je maja 2021. godine imenovao Entoni Kloc, profesor organizacionog ponašanja u ULC školi menadžmenta. U početku je „great resignation” skoro isključivo bio vezan za tehnološke firme, ali se vrlo brzo prenosi i na ostale sektore.

Korona je dodatno ubrzala normalizaciju „rada od kuće”, pa su nakon nje mnoge firme počele svojim zaposlenima da predlažu da, iako mogu da se vrate u kancelarije, ipak to ne rade. Iza velikodušnosti kojom su kompanije obrazlagale taj predlog krio se i jasni poslovni interes – smanjenje troškova kancelarijskog prostora. Neke od njih su čak najavile da povratka u kancelarije uopšte više neće biti, dok su druge ograničile broj dana nedeljno za rad iz kancelarije.

Ubrzo se pokazalo da u tim novim okolnostima distanca između kompanije i ljudi koji u njoj rade postaje sve veća i sve dublja, što ugrožava osećaj pripadnosti. To je ubrzo dovelo do novog trenda, koji su ovoga puta započeli zaposleni, tako da već neko vreme sve više govorimo o „tihom otkazu” („quiet quiting”). Tihi otkaz najbolje možemo opisati na sledeći način: radim samo onoliko koliko moram. Samo po sebi nije to ništa novo, ali sa ovim novim načinom rada, to izgleda lakše za sprovođenje u praksi.

Imajući sve to u vidu, logičan zaključak bi bio da će kompanije da se suoče sa problemom nedostatka ljudi, a posebno onih kvalitetnih, i da će uraditi nešto konkretno da ih motivišu da što više rade za njih. I baš tada do nas počinju da dolaze vesti o masovnim otkazima koje one sad daju svojim zaposlenima.

Posebno indikativno je da u tome prednjače neke od najpoznatijih globalnih tehnoloških kompanija. Tako je Amazon otpustio 10 hiljada ljudi, što je „samo” 3 procenta od ukupnog broja zaposlenih, ali to je najveći broj otpuštenih od osnivanja kompanije. 

Jedanaest hiljada ljudi je otpustila i Cukerbergova Meta, što je čak 13% od ukupnog broja zaposlenih. Njima su se pridružili i Lift (Lyft), Uber, Snep (Snap), Sejlsfors (Salesforce) i niz drugih kompanija. Tu je naravno i Maskov Tviter, koji je otpustio polovinu zaposlenih, ali to je jedna posebna priča i o tome drugi put. 

Osim samog broja otpuštenih, posebno zanimljiv je način na koji su ljudima otkazi uručeni. Ne, oni nisu pozvani na razgovor na kome im je osoba iz ljudskih resursa saopštila da su ostali bez posla. Dojučerašnji zaposleni su jednostavno dobili jednoobrazne mejlove u kojima su obavešteni da su otpušteni, a neke od naprednijih kompanija, poput Ubera, pozvale su izabrane na zoom call na kome im je samo saopštena vest o otpuštanju. Živela tehnologija.

Istovremena pojava ova dva trenda na prvi pogled izgleda nelogično. Ali, čim se malo začeprka ispod površine, stvari postaju jasnije. Ako uslov za rad prestaje da bude unapred određena fizička lokacija za njegovo obavljanje, onda „radno mesto” više nije obaveza poslodavca, već se to prenosi na onoga koji rad obavlja. Istovremeno, sve se odlično uklapa i u već od ranije prisutni trend globalizacije radne snage. To radikalno proširuje potencijal izbora koje kompanije imaju, jer mesto boravka više nije uslov za izbor zaposlenih. Tako je tržište radne snage za sve više poslova postalo globalno, što omogućava lakšu zamenu postojećih zaposlenih novim i, što je još važnije, jeftinijim radnicima.

Zahvaljujući tehnologiji, ne samo što je tržište radne snage postalo globalno, već je i dodatno dehumanizovano. I do sada je u kapitalističkom sistemu radnik bio šraf u mašini, a sada za globalne kompanije postaje samo broj, tačnije lako zamenjiv kod u sistemu. Istovremeno, za takvog zaposlenog, kompanija za koju radi postaje neko teško zamislivo metafizičko telo u drugoj galaksiji sa kojim on komunicira isključivo putem tehnologije na koju je prikopčan. I ta nevidljivost je idealna za savremeni kapitalizam, jer se tako sve dublje klasne razlike i nejednakost uspešno skrivaju, što onemogućava organizovanu pobunu protiv samog sistema.

U tom i takvom svetu, pojmovi kao što su „radni odnos”, „radno mesto”, „radno vreme“, „sredstva za rad”, „godišnji odmor“, „prekovremeni sati”, „porodiljsko odsustvo”, „pauza za ručak”, „bonusi i nagrade” počinju da gube svaki smisao. 

Koliko do juče su sve to, između ostalog, bili rezultati vekovne borbe za radnička prava, smanjenje društvenih nejednakosti i vere u pravednije i srećnije društvo. Kao što možemo da vidimo, daleko smo dogurali.

Čekam sad samo trenutak kada će neki od tih globalnih kapitalističkih mastodonata da zloupotrebi jedan od genijalnih slogana legendarnog Slavimira Stojanovića Futra i svakoga dana svojim zaposlenima slati poruku: „Radi, trudi se, ne seri”. Jer, red mora da se zna.