Rad i sloboda

THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Nekada se znao red. Pa čak i u kafanama. A danas… nema reda i sve se pobrkalo. Prvo su kafane počeli da zamenjuju kafići. Ali, dobro, ja sam čovek koji prati trendove i razumem da svako vreme nosi svoje. Kafana ili kafić, svejedno, bilo je to mesto gde lepo dođeš sam ili još bolje sa ekipom, sedneš lepo, naručiš kafu ili piće, a najbolje i jedno i drugo i onda ako si sam lepo uzmeš pa pročitaš novine, a ako si sa ekipom ispričaš se i istračaš k’o čovek o svim relevantnim temama – o politici, sportu, komšinici preko puta, onom majmunu od direktora koji te stalno nešto maltretira, pa onda lepo daš par predloga kako spasiti mir u svetu i kako zaustaviti ove klimatske promene… Kažem vam lepo – znao se red.

A danas dođeš u kafić, naručiš tu kafu i piće, pogledaš oko sebe, a ono više od pola gostiju sedi samo za stolom i zure ispred sebe. I ne, nisu mamurni od sinoć pa zure u prazno, već bulje u ekrane laptopova i kucaju po tastaturi. Većina njih ima slušalice na glavi. Čekajte ljudi, polako… ako imate da radite sve OK, ali valjda zato postoje kancelarije, pa sedite tamo i radite. A onda kad završite, dođite u kafić da se opustite kao ljudi i popijete nešto.

E pa nema više toga. Do pojave informatičke tehnologije, rad i radno mesto su bili čvrsto povezani. Samo su retki mogli da rade „od kuće” i to je smatrano posebnom privilegijom, jer su to mogli sebi da priušte, kako se to tada smatralo, samo posebni, i to manje-više iz umetničke sfere. Svi ostali, svakog jutra, put pod noge, pa na posao. Neko u fabričku halu, neko u kancelariju; ali da bi radio, morao si prvo da stigneš na posao. A kada sa posla dođeš kući, zaboraviš na rad do sledećeg jutra kad zazvoni budilnik. „Kuća-pos’o; pos’o-kuća”.

To je bilo tako jer su ljudi morali da budu fizički u blizini jedan drugom da bi određeni radni proces mogao da se sprovede. A pre svega, sredstva za rad i informacije su morale da budu dostupne svim učesnicima u tom procesu, a oni su bili na raspolaganju na tačno određenoj fizičkoj lokaciji, gde su se onda organizovala radna mesta putem kojih je svaki zaposleni imao pristup tim informacijama i sredstvima za rad. To je bio jedini mogući način.

Danas, zahvaljujući tehnologiji koju stalno nosimo sa sobom, mi imamo pristup sve većem broju informacija i neophodnih sredstava za rad, bez obzira na fizičku lokaciju na kojoj se nalazimo. Zato se ova tehnološka revolucija i zove informatička, jer je iz korena promenila način na koji pristupamo informacijama i način na koji ih koristimo. Informacije i sredstva za rad su i dalje na jednom mestu, ali to mesto više nije klasična fizička lokacija već se nalazi „u oblaku” i njima pristupamo od bilo gde.

I šta je prva reakcija na tu mogućnost? Pa to je fenomenalno, strava, sada sam slobodan / slobodna da radim odakle hoću, kad hoću i nisam više vezan za kancelariju i ne moram da odlazim na posao. Postao sam slobodan!!!

Da li je to stvarno baš tako? Tačno je, ne moraš da se dižeš u cik zore i da si pod stresom da li ćeš na vreme stići na posao. Ali, šta je tvog poslodavca briga kada ćeš ti da uradiš to što se se dogovorili da treba da uradiš, sve dok ne probiješ rok za koji ste se dogovorili? Ako to ne uradiš u roku, neko drugi će dobiti priliku, a ti vidi onda šta ćeš. Razboleo si se, pa nećeš moći da završiš ugovoreni posao na vreme? Sori, to je tvoj problem. Misliš da si premalo plaćen za to što radiš? Verovatno, ali znaš dobro da je najmanje troje njih spremno da te odmah zamene i to za upola manju cenu. Pa šta ako su na drugom kraju sveta i u drugoj vremenskoj zoni. Koga briga.

Jedna od najpopularnijih reči poslednjih par godina je „frilenser”, u prevodu: slobodnjak. Sve više ljudi se sa ponosom predstavljaju kao frilenseri. Jeste, slobodni su da rade kada hoće i odakle hoće, ali isto tako moraju da rade kao i oni njihovi prethodnici koji su bili privezani za mašinu, šaltersko okno ili pisaći sto. Štaviše, sada moraju da rade brže-jače-bolje, jer se i tržište rada u međuvremenu promenilo i ono više nije ograničeno na lokalnu zajednicu u kojoj živimo ili na državu čiji smo državljani. Danas je tržište rada ceo svet, a znamo da, što je tržište veće, veća je ponuda, pa su tako i cene rada niže.

I oni koji unajmljuju tuđi rad su postali slobodnjaci – mogu da zaposle koga god hoće i da prema njemu, osim te nadnice koju mu daju, nemaju nikakve druge obaveze i da već sutra za isti posao uzmu nekog drugog koga mogu da „kupe” jeftinije.

Frilensing je primamljiv model rada jer daje osećaj slobode i mnogima je otvorio nove i do juče nezamislive mogućnosti za rad i zaradu. Broj frilensera globalno raste i taj trend će nastaviti da raste. Ali, dobro je da smo svesni i njegovog drugog lica.

Znam da nije rešenje u demonstracijama, protestima i štrajkovima, to vreme je prošlo. Što ne znači da je prošlo vreme da se borimo za svoju slobodu. To vreme nikada neće proći.

Vidimo se u kafiću u kraju. I ne zaboravite slušalice.