???????? THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Svedočeći u američkom Kongresu o mutnim poslovima Donalda Trampa pre nego što je ovaj izabran za predsednika SAD, Majkl Koen, njegov lični advokat i jedan od dugogodišnjih najbližih saradnika je, između ostalog, izjavio da ni sam Tramp nije verovao da će postati američki predsednik, već da je u celu izbornu trku ušao kako bi ojačao svoj brend i tako otvorio sebi nove poslovne mogućnosti.
Neposredni povod za taj deo Koenovog svedočenja je bio slučaj tajnih pregovora koje je Trampova ekipa, tokom trajanja predizborne kampanje u SAD, navodno vodila u Moskvi, o poslovnom projektu izgradnje Tramp kule u glavnom gradu Rusije. Ako je tih pregovora bilo u vreme kampanje, to bi bilo protivzakonito i sva je prilika da će se uskoro time baviti i američka sudska vlast. To ostavimo njima, što se ono ovde kaže u šali „Neka institucije rade svoj posao”, a mi hajde da prihvatimo kao činjenicu da se taj sastanak stvarno dogodio i istovremeno hajde da zamislimo da je Tramp te izbore 2016. godine izgubio.
Danas bi Amerika imala prvu predsednicu u svojoj istoriji, a Tramp bi se vratio svojim poslovnim projektima. Izgradnja poslovnog nebodera Trump Tower u Moskvi bi bio jedan od njih, s tim što bi sada Tramp mogao da podigne vrednost celog projekta, jer je tokom predsedničke kampanje povećana njegova popularnost, zbog čega je porasla i vrednost celog projekta, pa je drastično skočila i njegova cena, čime je Tramp uvišestručio svoj profit. Uz to, javili su se i novi zainteresovani investitori da finansiraju slične projekte i u drugim gradovima. A to je i bio cilj.
Budimo realni, ovaj gore opisani scenario nije nemoguće zamisliti. Malo je nedostajalo da se to stvarno tako i dogodi. Možda je problem bio upravo to što je Tramp previše dobro odigrao svoju ulogu kandidata u predsedničkoj kampanji. Izgleda da je i sam potcenio svoje akumulirano znanje i iskustvo uspešne zabavljačke zvezde. Jer, ne zaboravimo da je on svoj brend i imidž uspešnog poslovnog čoveka izgradio u velikoj meri zahvaljujući rijaliti programu „Apprentice”, u kome je nastupao kao član žirija koji je ocenjivao poslovne veštine kandidata koji su učestvovali u ovom šou programu, koji je svojevremeno bio jedan od najpopularnijih na američkoj televiziji.
Donalda Trampa možemo kritikovati zbog niza stvari, ali jedno mu se mora priznati. Prepoznao je da je politika deo industrije zabave i da svoju dotadašnju medijsku popularnost, putem koje je gradio svoj lični brend, može upravo u politici dodatno da učini još prepoznatljivijim. To je na kraju i dokazao.
Tramp nije izuzetak, već logična posledica sve veće delegitimizacije političkog sistema i to u zemljama koje kolokvijalno svrstavamo u „razvijene demokratije”. Pod uticajem informatičko-tehnološke revolucije, koja je omogućila uspostavljanje jednog potpuno novog globalnog ekonomskog sistema, politička sfera je ostala praktično nepromenjena i zaglavljena u nekim prošlim vremenima i više nije u stanju niti da prepozna, a kamoli da rešava aktuelna pitanja koja spadaju u domen javnih politika. Država je sve više i sve očiglednije u funkciji kapitala i njemu podređena. Ostale su samo kulise na kojima je sve više lutkarskih predstava. Zato ne treba da čudi da u politici imamo sve više glumaca, posebno komičara i onih koji mogu dobro da igraju različite uloge.
Da bi se održala pažnja publike i da ne bi skrenula na neku drugu stranu, teme koje se nameću i sve su prisutnije na političkoj sceni su one koje imaju jak emotivni naboj. Nema tu dijaloga sa publikom, traži se bespogovorno svrstavanje. Kada se na to pristane, tada se istina ne bazira više na činjenicama, već je istina ono u šta odlučimo da verujemo. Ne treba onda da čudi da jačaju nacionalizam, šovinizam i rasizam i sve otvorenije se ispoljava netrpeljivost prema „drugačijima”. I naravno da se sve to zaogrće u plašt brige za svoj narod, veru, naciju, jer se tako najefikasnije potiskuje individualni subjektivitet.
Možda je, kako tvrdi Majkl Koen, Tramp stvarno računao da će kao politički gubitnik moći da naplati visoku cenu i bude poslovni dobitnik. Izgleda da nije računao na ovaj zaplet koji je vodvilj sa početka pretvorio u triler sa elementima horora.
Svi mi koji gledamo taj film sa strane ne bi trebalo da se osećamo kao da smo u bioskopu, pa je dovoljno samo da sedimo na svojim mestima i jedemo kokice, čekajući šta će biti dalje u ovom američkom filmu. Jer, ma gde da smo, taj cirkus je već stigao i u naš grad. A u tom cirkusu, hteli mi to ili ne, nećemo biti samo gledaoci. Treba početi na vreme prepoznavati dresere, pa čak i kad su obučeni u smešne klovnove, paziti da umilne mačke ne pobrkamo sa besnim psima, ne uzimati zdravo za gotovo trikove šarmantnog mađioničara zbog kojih nećemo ni osetiti kada nam drugom rukom ukrade novčanik iz džepa, dok mu mi pritom još i aplaudiramo. Treba biti svestan da je jedina uloga koja nam je u tom cirkusu namenjena da budemo majmuni, po mogućstvu veseli, i da u toj ulozi uživamo, tako da se na kraju ne zna „ko je domaćin, a ko je bio gost”.