Maske (ni)su pale

🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Kako sada stvari stoje, najgora faza pandemije koronavirusa je iza nas. Široki spektar rigoroznih mera ograničavanja kretanja i kontakata se postepeno ukida. Ljudi se tome, naravno, raduju i sa sve više nestrpljenja čekaju da konačno sve ovo prođe i da se vratimo normalnom životu.

A da li će stvarno „kada ovo prođe” sve biti kao što je nekada bilo? Pa, ne baš. „Kada ovo prođe” još ćemo na ulice izlaziti sa maskama preko lica i rukavicama na rukama, ili, u najboljem slučaju, ako baš i izađemo bez njih, nosićemo ih u torbama i po džepovima, spremni da ih stavimo tamo gde se to od nas bude tražilo. „Kada ovo prođe” na trotoarima i u javnom prevozu ćemo držati obaveznu razdaljinu, kao i u kafićima i restoranima u kojima ćemo uz to moći da sedimo sa ograničenim brojem ljudi sa kojima smo došli i niko neće moći da prisedne ukoliko naiđe. „Kada ovo prođe” ispred prodavnica ćemo čekati kao da je nestašica, jer će broj kupaca koji u njima mogu da budu istovremeno biti ograničen. To što je za očekivati da se neki tih mera neće pridržavati, naročito ne u početku, neće biti znak da se one ukinu. Pre će biti signal da se rigoroznije kontroliše njihova primena.

Biće toga još. „Kada ovo prođe”, jedan deo onih ljudi koji su imali sreću da ne ostanu bez posla u ekonomskoj krizi koja nas je zbog ove pandemije zadesila, biće upućen da radi od kuće, a većina njih će sa strepnjom čekati informaciju da li će i sledećeg meseca imati posao i platu. Zbog toga će ih i manje doticati činjenica da će, „kad ovo prođe”, putovanja biti finansijski i organizaciono pravi poduhvati, pa će se lakše pomiriti sa činjenicom da jedno vreme nema planiranja putovanja za vreme godišnjih odmora. 

Hajde sad da zamislimo kako će izgledati jedan običan dan jednom prosečnom čoveku „kad ovo prođe”. Posle ustajanja, oni koji vode računa da ostanu u dobroj formi, uključe se na na neki od mnogobrojnih onlajn fitnes programa i odvežbaju svoj program. Posle doručka, otvaraju kompjuter i prvo imaju par onlajn sastanaka, posle kojih počinju da rade na svojiim projektima. Da je već vreme ručka, podseti ih zvono na vratima, što je znak da je stigla dostava sa naručenom hranom koju beskontaktno preuzima ispred vrata, jer se, boguhvala, pretplatio unapred na tu redovnu dostavu pa ne mora svaki dan da razmišlja šta će da jede. Posle ručka, jedna brzinska partija onlajn igrice, pa nastavak rada. 

Ima par dana nedeljno kada po dogovoru ide da se nađe sa drugarima, tačnije sa po jednim drugarom po danu. Uzima masku i stavlja je preko lica, navlači rukavice i izlazi iz stana. Super je da su se dogovorili da se nađu u kraju, pa ne mora da ide prevozom, jer to bi baš potrajalo, a i opasno je, mogao bi da se zarazi bez obzira na masku i rukavice. Ovako tih 200 metara lepo prošeta do kafića i pri tome, naravno, druge ljude zaobilazi u širokom luku i pazi da se usput ne očeše o nekog, jer onda sledi dezinfekcija i život se bezveze zakomplikuje. 

Sledi opušten razgovor sa drugarom, padne tu i po koji trač, ali sada više ne mora da pazi da li preglasno priča, jer je ionako susedni sto udaljen par metara, a i pleksiglas je između, pa nema šanse da ih neko čuje. Danas mora ovu kafu da završi ranije, jer u sedam ima još jedan službeni „kol” na kome mora da bude. Pada dogovor da se vide sledeće nedelje u isto vreme na istom mestu i na istom rastojanju.

Vraća se u stan, skida masku i rukavice, seda za komp, odrađuje taj kol, uzima pivo iz frižidera, vraća se za komp i uključuje se na Zoom gde sa ekipom slave rođendan drugarice. Svi su u svojim stanovima, ali atmosfera je prava i svi se dobro zezaju. Super je da je ona organizovala i ovaj bend čiji članovi sviraju svako iz svog stana, ali zajedno odlično zvuče. Baš dobar provod.

I posle zabave ostaje u dobrom fazonu, pa odlučuje da pogleda i one poslednje dve epizode serije na Netflix-u. Posle toga – pravac krevet. Pre spavanja još pola sata čita strava priču na Redditu. Sve u svemu, bio je to baš jedan dobar dan.

Da sam ovu gornju priču čitao pre samo dva ili tri meseca, zvučala bi mi kao sinopsis za neki film ili seriju čija je radnja smeštena u neku distopičnu budućnost. Danas je takav scenario naša realnost. A njegov najjači simbol je maska.

Maska je u akutnoj fazi epidemije koronavirusa bila neophodna stvar koju smo morali da nosimo da bi pre svega štitili druge, ali i sebe, i tako ograničavali mogućnost širenja virusa. I bez obzira što je akutna faza krize prošla, maska je ostala kao preventivno sredstvo koje ćemo ubuduće stalno morati da imamo pri sebi, jer nikad ne znamo na kojim mestima i u kojim situacijama će se od nas zahtevati da je stavimo. 

Maska je tako postala isto kao mobilni telefon, sredstvo od koga se ne razdvajamo. Ni bez jednog ni bez drugog ne možemo više da zamislimo naš svakodnevni život. I nije slučajno da je to tako. Maska i mobilni su i te kako povezani. Povezuje ih način na koji mi danas živimo naš realni život. A taj naš realni život se već sada prevashodno odvija u virtuelnom, a sve manje u stvarnom svetu. 

Zahvaljujući informatičkoj tehnologiji, mi danas radimo bez potrebe da imamo fiksno radno mesto. Zahvaljujući toj tehnologiji daleko više prijatelja imamo u virtuelnom svetu i nebitno je gde oni stvarno žive, jer njihova fizička lokacija nije prepreka da se vidimo i družimo. Zahvaljujući toj tehnologiji, kupovina i zabava ne zahtevaju da se pomerimo sa mesta. I dalje da ne nabrajam.

Ali, sada sa maskom koju moramo uvek da imamo sa sobom sve postaje daleko jasnije. Od sada smo maske obavezni da koristimo kad god se nađemo u stvarnom svetu. Kad god dođemo uopšte u situaciju da budemo u fizičkom kontaktu sa drugim ljudima, treba da imamo maske preko lica. A pod maskama svi izgledamo manje više isto, ne prepoznajemo se. Maskama sakrivamo naš identitet i tako se, hteli ne hteli, krijemo od drugih, a i oni od nas. Druge ljude vidimo kao neke robote, a tako i oni vide nas. Uz to smo, za svaki slučaj, na propisanoj udaljenosti jedni od drugih, pa nema ni dodira…

Tek kad se vratimo u naše stanove i sobe, kada izađemo iz stvarnog sveta, kada nema drugih ljudi oko nas, možemo da skinemo masku i pokažemo naše pravo lice. Ali, kome tu možemo da ga pokažemo? Pa, naravno, svima onima koji budu na našim ekranima. Samo na ekranu možemo da se pokažemo bez maski i da na tom istom ekranu vidimo druge bez maski, da ih vidimo kao ljude, a ne kao robote. Tako smo došli dotle da biti svoj možeš biti samo u svoja četiri zida, sam, okružen ekranima a ne ljudima. Koliko god nas maska razdvaja, ekran nas spaja. 

Tako je virtuelni svet postao naš stvarni svet. Nije to zasluga koronavirusa. Ova pandemija je samo ubrzala proces našeg prelaska u virtuelni svet, učinivši ga preko noći još prirodnijim za nas.

A sad idemo korak dalje. Apple i Google su s ponosom saopštili da zajednički rade na razvoju aplikacije koja će korisnike upozoravati ukoliko se približe drugoj osobi koja je zaražena koronavirusom. I nisu jedini koji rade na tome. Zar to nije genijalno? Koliko će to samo otežati prenošenje virusa i tako olakšati borbu u ovom svetskom ratu protiv nevidljive korone. 

A kad već budemo imali takvu jednu moćnu aplikaciju, zar neće biti logično da se ona stalno usavršava, tako da ćemo moći da je koristimo i za druge stvari? Na primer, da nam javlja i da nas upozorava i na ostale simptome koje eventualno imaju neki od slučajnih prolaznika sa kojima ćemo se sve ređe, mimoilaziti? I ne moraju to da budu samo medicinski simptomi, mogu tu da budu i neki drugi podaci, informacije i sugestije, pa da znamo da li dotičnu osobu treba da izbegavamo, ili naprotiv, treba da se povežemo sa njom, jer imamo mnogo toga zajedničkog, a da to ni ne znamo. Rizično je da mi sami, kao ljudska bića, procenjujemo s kim treba da se družimo, a sa kim ne i uopšte u kakve odnose sa kim da ulazimo. U tim procenama smo već toliko puta pogrešili, zar ne? Sada će to lepo mašina da uradi za nas. Tako će ne samo da zaštiti naše zdravlje, već će nam pomoći da postanemo bolji, zadovoljniji i srećniji ljudi. Očigledno sami to nismo bili u stanju.

Maske će nas još više udaljiti iz stvarnog sveta, a tehnologija će nas još više odomaćiti u ovom virtuelnom. Kada jednom počnemo da živimo samo u tom drugom, maske nam tada više neće ni trebati. Očigledno, na dobrom smo putu i budućnost je svetla.

Ostavi komentar

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

This website is available in ???????? ENGLISH

Društvene mreže

Najnoviji postovi

Ovim prihvatate našu politiku privatnosti

Prijavite se za objave sa bloga

Holler Box