🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Sigurno ste i sami više puta čuli rečenice tipa „Kuda ide ovaj svet“, „U moje vreme se znao red”, „Ne znam šta je s ovom omladinom danas” i sve tako u tom stilu. I šta god da je neposredni povod da se one izgovore, tačno znate ko je tip osobe koji je izgovara. Ne znate da li je osoba ženskog ili muškog pola, ali sigurno znate da se radi o, kako da kažem, osobi u godinama. A znate približno i šta je tema razgovora u okviru kog se izgovara neka takva rečenica.
Generacijski jaz, a o tome se, naravno, ovde radi, je jedna od onih večnih tema, koja se ponavlja i ponavljaće se iz generacije u generaciju, jer se jedostavno radi o temi koja ima nepresušni izvor povoda, a on se nalazi u stalnim društvenim promenama. A promene su konstanta ljudske istorije. U čovekovoj prirodi je da se tim promenama prilagođava. Ali, što čovek postaje stariji, prilagođavanje tim promenama postaje sve teže, jer gomila se iskustvo koje povećava strah od promene i primat preuzima potreba da se sačuva postojeće stanje, jer kod većine ljudi to postojeće stanje postaje zona komfora.
Što su društvene promene veće i radikalnije, toliko je veći i strah od promene, pre svega kod starijih generacija, i toliko generacijski jaz postaje izraženiji. Nova informatička tehnologija koja je dovela do promena koje s pravom nazivamo i informatičko-tehnološkom revolucijom, jer je zaista radikalno promenila sveukupan način života, predstavlja takvu društvenu promenu, koja je sasvim prirodno proizvela duboki generacijski jaz. Briga za neizvesnu budućnost sveta, jer „ovi mladi samo bulje u te svoje ekrane”, nije ništa drugo nego demonstracija straha starije generacije koja se tih promena uplašila i nije htela ili nije smela da se menja i toj promeni prilagodi.
Izgleda, međutim, da se i tu stvari menjaju. Nove tehnologije, kako u žargonu nazivamo sve rašireniju upotrebu najrazličitijih računarskih naprava i aplikacija, više i nisu takva novost. Njihovi smo savremenici već dvadesetak godina i već su toliko ušle u naš svakodnevni život da bi život bez njih bio nezamisliva promena. Ako su negde na početku roditelji zabrinuto gledali decu kako se ne skidaju sa kompjutera i „bulje u neke te ekrane”, bezuspešno pokušavajući da ih od toga odviknu, danas nije retkost da čujete dijalog dvoje tinejdžera u kome se jedan žali drugom kako ga matorci smaraju i non-stop zatrpavaju porukama i slikama preko Viber-a ili WhatsApp-a i nisu srećni što ih rođena deca ignorišu i ne uzvraćaju istom merom. A onda onaj drugi dodaje da se njegovi blamiraju i na fejsbuku gde stalno nešto smatraju, a sad, kada su otkrili i instagram, ludilo je potpuno.
Ko zna, možda ulazimo u fazu gde će se generacijski jaz demonstrirati tako što će se matorci žaliti kako ova omladina ne zna da koristi sve ono što te nove tehnologije nude, a što je još gore, neće da uče od starijih i pametnijih.
Ja se tim generacijskim jazom u poslednje vreme bavim više nego što je to za moje godine očekivano. Neposredni povod je predstojeći dvanaesti Weekend Media Festival, koji se tradicionalno svake godine krajem septembra održava u Rovinju. Naime, na njemu sam domaćin panela „Nikad nije kasno”. Glavna tema nije ovo standardno generacijsko (ne)razumevanje. Ideja je da pričamo o tome da li nova tehnologija, zahvaljujući kojoj je kreiran jedan potpuno novi medijski svet i kontekst u kome se odvija komunikacija danas, prilika za nove poslovne projekte čiji nosioci mogu da budu i pripadnici starije generacije. Jer, jedna je stvar razumeti promene koje su se dogodile, a sasvim druga u tome prepoznati šansu za realizaciju poslovne ideje.
Ovogodišnji panel „Nikad nije kasno” je praktično treći nastavak serije panela koje sam na WMF vodio. Pre dve godine na panelu „Povratak u budućnost” panelisti su bila deca od 10 do13 godina koja su publici, koju su činili profesionalci i veterani medijske i marketinške industrije u regionu, objašnjavali šta su za njih novi mediji i kako ih koriste. Prošle godine je na panelu „Na mladima svet ostaje… čim o tome stariji donesu odluku” prvo objašnjen generacijski jaz iz tinejdžerske perspektive, a onda predstavljena dva poslovna i jedan humanitarni projekat koje su pokrenuli mladi ljudi naoružani novom tehnologijom koja im je omogućila da te projekte pokrenu.
U ovom trećem činu će jedan iskusni marketinški profesionalac govoriti kako je u 56. godini postao „antiinfluenser” i za godinu dana broj pratilaca na tviteru povećao sa 800 na 21 hiljadu, a usput postao i prepoznatljivo TV lice.
A onda će 70-godišnji vlasnik jednog renomiranog restorana sa 20-godišnjom uspešnom tradicijom obrazložiti kako mu je palo na pamet da se upusti u „street food” pokret gde su mladi glavni korisnici i ko su mu partneri u tome.
Priznajem da ove godine imam najveću frku. Jer, prethodne dve sam bio u ulozi posmatrača i tumača. Kao digitalni doseljenik, predstavljao sam neke digitalne starosedeoce svojoj generaciji. Ove godine te distance neće biti. Jer, sva trojica smo iskusni početnici. Videćemo.