🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Kasper Klinge je karijerni diplomata Danske. U svojoj dosadašnjoj karijeri, obavljao je vrlo zahtevne poslove. Tako je službovao 18 meseci u Avganistanu, u periodu kada je ta zemlja tek počinjala da se oporavlja od posledica građanskog rata, a dve godine je vodio krizni menadžment misije na Kosovu. I pored svega toga, ovaj 46-godišnjak misli da je pozicija na kojoj se trenutno nalazi njegova najzahtevnija do sada. Do tog zaključka je došao posle dve godine provedene na sadašnjoj funkciji. Naime, Kasper Klinge je od 2017. godine ambasador Kraljevine Danske u Silicijumskoj dolini. Ne, on nije ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama, a nije ni u, recimo, saveznoj državi Kaliforniji; on je ambasador koji pokriva teritoriju šireg područja grada San Franciska, gde se nalaze sedišta najvažnijih globalnih tehnoloških kompanija.
U intervjuu koji je ovog leta dao, Klinge je izjavio: „Šta je danas važnije? Ono što se događa u nekoj zemlji istočne Evrope, jugoistočne Azije ili Latinske Amerike, ili sve ono na velikim tehnološkim platformama?” I onda dodaje: „Naše vrednosti, naše institucije, ljudska prava, sve je to pred izazovom novih tehnologija. Te nove tehnološke kompanije nisu više kompanije koje vode računa samo o svojim ekonomskim interesima, već praktično postaju spoljnopolitički faktori.”
Ruku na srce, nije ovaj danski diplomata rekao ništa novo. Novo je to što je ovim činom, eto bar od strane jedne države, zvanično prepoznata i priznata ta nova realnost.
Prilikom stupanja Kaspera Klingea na dužnost, danski mininistar spoljnih poslova Jepe Kofod je izjavio da je to imenovanje deo napora da se osigura da demokratski izabrane vlade postavljaju granice tehnološkoj industriji, a ne obrnuto.
Tehnološke platforme koje su stvorile i kojima upravljaju ti sada globalni korporativni giganti, više nisu samo alati koji omogućavaju našu bržu i bolju povezanost i olakšavaju naš svakodevni život, već one svojim postojanjem i delovanjem dovode u pitanje postojeće modele društvene organizacije, uključujući tu i postojeći koncept države na kome počiva celokupan globalni politički sistem.
Činjenica je, takođe, da politika ne ignoriše te nove tehnološke platforme. Naprotiv, i te kako ih aktivno koristi. Fejsbuk, tviter i instagram su postali dominantni komunikacijski instrumenti u političkom marketingu. A osnovna karakteristika tih tehnoloških platformi za komunikaciju je da svakog korisnika pretvara u medijski kanal. Zbog personalizovanog tipa komunikacije na takvim kanalima, njihov uticaj je mnogo veći nego tradicionalnih medija. I način komunikacije je drugačiji, jer se stvara utisak da se radi o direktnoj komunikaciji jedan-na-jedan, pa tako svaki tvit ili fejsbuk objava nekog političara izgleda kao poruka upućena direktno svakom ko je primi. Pored toga, svaki primalac takve poruke ima priliku da na to i odgovori, prokomentariše i podrži ili iskritikuje izneti stav. Tako se kreira taj osećaj važnosti kod primaoca, što dodatno podstiče potrebu za pripadanjem. Taj mehanizam funkcioniše isto kao u industrijama sporta i pop kulture, gde je cilj što veći deo auditorijuma i publike pretvoriti u fanove.
Tako je politika i postala deo industrije zabave gde se sve više igra na emocije, a gubi racionalni diskurs pri diskusiji o bitnim društvenim temama. I sami političari se u skladu sa tim onda ponašaju i na izbore izlaze kao estradne zvezde koje učestvuju na takmičenjima popularnosti, a u međuvremenu učestvuju u rijaliti programima mitingovanja, različitim performansima, slikaju se sa fanovima i onda to kače po društvenim mrežama i rade sve ono što se u tom svetu radi. I zato ne treba ni da čudi da sve više političkih lidera u poslednje vreme i dolazi direktno iz industrije zabave. Jer, to je ono što se danas sve više traži, a ti ljudi znaju znanje.
Istovremeno, metode i tehnike prikupljanja i obrade svih onih podataka i digitalnih tragova koje svakodnevno ostavljamo koristeći sve te nove platforme postaju sve bolji, a time i mehanizmi manipulacije sve efikasniji. Tako postajemo sve podložniji uticajima sa strane kojih nismo ni svesni.
Sve to su razlozi i za porast populizma i sve izraženije derogiranje institucija države i pravnog poretka, za koje se kao alternativa nudi odlučan vođa koji zna šta i kako treba da se radi i uz to je u direktnom kontaktu sa svojim narodom koji ga obožavaju i čiji ga pripadnici masovno lajkuju, dok istovremeno hejtuju sve one druge i drugačije. Tako politički sistemi predstavničke demokratije sve više postaju prazna forma u koje sve više ljudi gubi poverenje.
I tu sad dolazimo do ključnog pitanja. Ako je već tehnologija iz korena promenila naše živote, omogućila da nam je na klik dostupno celokupno svetsko znanje skupljeno u jedinstvenoj globalnoj biblioteci, da smo takođe samo jedan klik udaljeni od svetskog atlasa svih geografskih mapa sveta, da smo o svemu što nas zanima u svetu informisani u realnom vremenu, da smo sa prijateljima u stalnom kontaktu bez obzira gde se nalazimo, i da sad dalje ne nabrajam, kako je moguće da ta tehnološka revolucija nije niti dotakla institucionalni politički sistem, čak ni onaj koji pred sebe stavlja atribut demokratski? Zar ta „vladavina naroda”, kako to već sama reč kaže, u vreme današnjih tehnoloških platformi ne može da se proširi i izvan pukog čina glasanja za predstavnike u nekim skupštinama na izborima svakih par godina? U čemu je problem da se za određena pitanja pozovu građani da se, koristeći savremenu informatičku tehnologiju, direktno izjašnjavaju o određenim konkretnim pitanjima, predlozima, zakonima? Potpuno je jasno da već danas imamo tehnološku osnovu za početak razvijanja određenih formi direktne demokratije. Zašto ih onda nema čak ni u iole ozbiljnijim naznakama?
Jasno je da na jednoj strani ne postoji interes. Oni koji danas pripadaju političkoj klasi, u bilo kakvoj formi direktne demokratije vide potencijalnu opasnost za svoj položaj i status. Njima su građani potrebni samo kao birači koji će im svako malo na nekakvim izborima davati mandate da ih predstavljaju u ovom starom i prevaziđenom sistemu i da ih u međuvremenu bespogovorno podržavaju. Oni tu ne bi ništa menjali.
Globalni korporacijski giganti koji upravljaju ovim tehnološkim platformama su, na kraju krajeva, tu da bi sticali što veće profite i ne smatraju se pozvanim da menjaju politički sistem. Njima baš dobro ide, pa ni oni tu ne bi ništa menjali.
A građani, koje oni prvi vide samo kao glasače, a ovi drugi samo kao kupce, očigledno su još uvek zadovoljni time da budu publika koju će i jedni i drugi što bolje zabavljati, pa tako izgleda da ni kod njih nema volje za promenom. Jer, i njima je dobro, samo nek je veselo.
Videćemo dokle će to trajati. Ovako sigurno neće još dugo. A šta će biti posle, vrlo je nezahvalno prognozirati. Ili će prestati potreba čak i za ovom prividnom i providnom političkom scenografijom, pa će kapital konačno direktno preuzeti svu vlast, ili će doći do fundamentalne promene samog političkog sistema i uvođenja elemenata direktne demokratije. Videćemo.
P. S.
U međuvremenu, Kasper Klinge će nastaviti da zastupa interese svoje zemlje u Silicijumskoj dolini. Iako ga od početka njegovog mandata do sada nije primio ni Mark Cukerberg iz Fejsbuka, ni Sandar Pičai iz Gugla, a ni Tim Kuk iz Epla, ambasador je uspeo da uspostavi zvanične kontakte sa menadžmentom ovih kompanija, koji su izrazili zadovoljstvo što jedna država pokazuje takav interes za njihov rad.
Sam Klinge u intervjuu koji je preneo Njujork Tajms opisuje posetu jednoj od tih kompanija koju nije hteo da imenuje. Jedan od direktora kompanije sa kojim je bio dogovoren sastanak je prvo kasnio, pa su ambasadoru ponudili da mu malo pokažu kompaniju dok se ovaj ne pojavi. Kada je do sastanka konačno došlo, direktor se posle kraćeg razgovora izvinio što mora da ode, jer ga čekaju druge obaveze. Na rastanku je ambasadoru poklonio torbu sa majicom i kapom sa logotipom svoje kompanije. Nema šta, baš lepo od njega, a ambasadoru za uspomenu i dugo sećanje.
Eto, toliko umesto zaključka.