THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Ako ste i vi jedan od kiborga na planeti Zemlji, a igrom slučaja ne poznajete ni jednog drugog, ne brinite – niste sami.
Nil Harbison, „čovek s antenom” o kome smo nedavno na ovom mestu pisali, jeste možda prvi kiborg, kako sam za sebe tvrdi, ali već izvesno vreme mu društvo pravi i nekolicina drugih. Mun Ribas (Moon Ribas) je plesačica iz Španije koja je ugradila seizmološki senzor u lakat putem koga može da oseti zemljotres već od jesnog stepena Rihterove skale bilo gde u svetu, što joj služi kao inspiracija za koreografiju za svoje plesne performanse. Tu je i Eno Park (Enno Park), koji je u mladosti skoro potpuno ogluveo, a onda je dao da mu ugrade specijalni implant direktno povezan sa slušnim živcem. Sada ne samo da čuje (jer to i ne bi bila neka posebna novost), već može i da upravlja tim uređajem tako da kontroliše šta u kojoj situaciji želi da sluša i čuje, a šta ne. To mu daje prednost u odnosu na „običnog” homo sapiensa, jer sam odlučuje na koje zvuke u određenoj situaciji želi da se fokusira, a koje isključuje.
Nisu samo ljudi koji imaju neko od telesnih ili čulnih oštećenja zainteresovani za to da im najnovija tehnologija pomogne da kompenzuju svoj nedostatak. U poslednje vreme, sve više ljudi normalnog fizičkog stanja počinje da se interesuje za to kako da svoje postojeće fizičke sposobnosti i prirodna čula dodatno razviju i osnaže.
Na prvi pogled to može da izgleda kao da takvi traže „hleba preko pogače“, ali nije tako. Kada malo bolje pogledamo, u celoj istoriji ljudskog roda je niz tehnoloških inovacija unapređivalo naša prirodna svojstva i doprinosilo razvoju ljudske zajednice. Neke od njih danas ni ne prepoznajemo kao značajne tehnološke inovacije. Na primer, ručni sat je omogućio da u svakom trenutku znamo tačno koliko je sati, a ne samo da otprilike imamo predstavu u kom smo delu dana ili noći. A taj ručni sat je bio rezultat potrebe koju je nametnula industrijska revolucija, sa kojom su došli rad u okviru radnog vremena i putovanja po redu vožnje, pa je stoga svako morao da ima taj komad tehnologije pri sebi da bi uopšte mogao učestvovati u radnom procesu.
Sat je tako praktično postao deo ljudskog tela. Na isti način je to danas mobilni telefon. Neke vitalne funkcije smo već preneli na taj uređaj od koga se više i ne razdvajamo. Recimo, značajan deo memorijske funkcije smo preneli iz glave u džep. Koliko brojeva telefona znamo napamet? Da li još uvek pitamo nekoga da nam objasni kako da dođemo do nekog mesta na kome do tada nikada ranije nismo bili? Zašto bismo danas raspravljali o tačnosti nekog podatka kada ga možemo proveriti u momentu?
Zbog tog istog „mobilnog telefona” povećava se broj ljudi koji više ne nose satove na ruci, a uskoro nam ni novčanici neće biti potrebni, jer će nam novac biti spakovan u „telefonu” i to tu odmah pored apdejtovanih podataka o zdravstvenom stanju čije ključne parametre uređaj uredno prati u realnom vremenu i zapisuje i čuva tako da, kada dođemo kod lekara, nema više merenja temperature ili ono „zini da ti pogledam grlo”, več lekar očita podatke, upiše terapiju, ti odeš u apoteku gde apotekar samo očita recept koji je u međuvremenu već postavljen na tvoj onlajn zdravstveni karton, a na tebi je samo da gutaš to što ti je dao i to samo onda kada ti taj isti telefon zazvoni ili ti zavibrira njegov produžetak na ruci koji nosiš umesto onog starinskog sata koji si video da ti ćale još uvek nosi i preti da će ti ga ostaviti u amanet.
Zato i ne treba da nas šokiraju antena Hila Harbisona, senzor u laktu Mun Ribas ili implant iza desnog uveta Eno Parka. Oni su samo najvidljiviji deo procesa robotizacije homo sapiensa koju treba posmatrati ne više kao rezultat tehnološkog napretka, već kao novu evolutivnu fazu u razvoju ljudske vrste.
Gledano iz te perspektive, priče o veštačkoj inteligenciji na osnovu koje će se razviti neke mašine i roboti koje mogu uništiti čoveka su preterane. Ne predstoji našoj civilizaciji borba protiv robota koji će hteti da nas porobe, a mi ćemo se junački tome odupreti, kako su nas učili u SF filmovima. Mi postajemo roboti kojima upravlja tehnologija koju smo sami i stvorili. Ne samo da nam sugeriše šta sledeće da kupimo i gde da otputujemo, već nam i autoritativno nalaže u šta treba da verujemo i za koga da glasamo. I naš emotivni život nije ostavljen samo nama, jer kao što je poznato, mogli bismo tu da pogrešimo kao toliko puta do sada. Zato su tu aplikacije koje nam biraju prave kandidate za intimnog ili životnog partnera.
Najbolji deo priče je da smo ubeđeni da je sve to naša slobodna volja. A tako i deluje, jer sve to što nam se sugeriše, predlaže, nudi i naređuje je nastalo na osnovu svih onih informacija i tragova koje svesno ili nesvesno dajemo i ostavljamo svakog momenta. Zato smo sve manje u stanju da razlikujemo šta je ono što je stvarno u našem interesu, a gde smo samo predmet manipulacije.
Važno je samo što bolje tu granicu učiniti nevidljivom. A tome služi jedna već poznata tehnika koja nije ništa novo i nije od juče. Zove se marketing i služi da nam potvrdi da smo uvek u pravu, naročito kada nešto kupujemo, i da nas ubedi da je to u našem najboljem interesu i baš onako kako smo sami hteli.