???????? This article is available in English
Politika je postala jedna velika „igra imitacije“. Zato i ne čudi da u politici sve zapaženije uloge igraju spin doktori i stručnjaci za PR. Tu se ne pita da li su naši ili stranci i koliko to košta, jer se dobro zna da od njih sve zavisi.
Bio je ponedeljak, 26.09.1960. godine. U televizijskom studiju CBS-a u Čikagu sve je bilo spremno za specijalni program. Te večeri će se prvi put u istoriji dva političara suočiti u televizijskoj debati koju će u živo pratiti milionski televizijski auditorijum. Stigli su i glavni akteri: Džon F. Kenedi, mladi i dinamični senator iz Masačusetsa i Ričard Nikson, iskusni političar i, u tom trenutku, skoro osam godina potpredsednik SAD. Kenedi i Nikson su bili kandidati za novog predsednika SAD. Za obojicom kandidata je bilo naporno leto i nebrojeno mnogo mitinga, a ishod je i dalje bio vrlo neizvestan. Uoči TV debate Kenedi je odlučio da malo predahne i da se bolje pripremi za predstojeći TV duel, pa je taj vikend proveo u hotelu sa svojim saradnicima, dok je za Niksona to bio samo još jedan događaj u predizbornom kalendaru na koji je stigao direktno sa nekog političkog skupa pokušavajući da nadoknadi ispad iz kampanje koji je imao početkom leta, kada ga je u krevet oborila gripa zbog koje je završio čak i u bolnici i izgubio na težini. Tako izmoren je, izlazeći iz kola te večeri ispred studija, nehotice udario koleno i obnovio staru povredu. Iz CBS-a su specijalno za ovaj dogadjaj doveli šminkera iz Njujorka, ali oba kandidata su odbila njegove usluge, jedino je Nikson, koji nije stigao da se obrije pre nastupa, na lice stavio sloj pudera „Lazy Shave“ koji, kao što mu samo ime kaže, treba da prikrije neobrijano lice.
Glavne teme u kampanji su bile nacionalna bezbednost, suprotstavljanje rastućoj opasnosti od komunizma, jačanje američke vojske i važnost izgradnje svetlije budućnosti za Ameriku. Obojica kandidata su o tim pitanjima imala približno iste stavove koje su i te večeri ponovili. Ankete koje su proveden posle debate su pokazale da su oni, koji su slušali debatu na radiju, ocenili njen ishod izjednačenim, uz blagu prednost za Niksona. Oni koji su gledali debatu na televiziji su ocenili da je Kenedi bio mnogo bolji. Šta se dogodilo?! Da li je prevagnulo to što je Kenedi, za razliku od Niksona, na sva pitanja odgovarao gledajući pravo u kameru? Da li je Nikson izabrao pogrešno odelo čija se siva boja utapala u pozadinu pa je izgledao nekako sitniji, što je uz izgubljenu kilažu od bolesti doprinelo da u tom odelu izgleda bledo i neuverljivo? Ili je presudio puder koji je počeo da se topi pod jakim studijskim svetlima tako da je izgledalo kao da se Nikson znoji pod pritiskom neprijatnih pitanja i drugog kandidata, a ne zaboravimo i bol u kolenu. Ishod te debate najbolje opisuju dve reakcije nakon njenog završetka. Žaklina Kenedi, Džonova supruga, koja je tada bila u šestom mesecu trudnoće i debatu gledala sa prijateljima kod kuće, po završetku kampanje je medijima ponosno izjavila: „Mislim da je moj suprug večeras bio briljantan!“. Istovremeno, majka Ričarda Niksona je posle emisije nazvala svog sina da ga pita da li je on to bolestan!
Bio je to sudbonosni susret tada još uvek mladog medija – televizije i jednog od dva najstarija zanata na svetu – politike. Ta ljubav i strast, rođeni te septembarske večeri 1960. godine, su od tog prvog susreta do danas postajali sve veći i jači. U međuvremenu, televizija je postala daleko najmoćnija propagandna politička platforma. I to iz jednostavnog razloga jer je imala najveću moć ubeđivaja.
Kao što su ljudi putem televizije bili ubeđivani koji su šampon, prašak za veš, pivo ili uložak najbolji za njih, tako su počeli da ih ubeđuju i za koga da glasaju. Zato su političke ideje počele da se pakuju kao šampon, prašak za veš, pivo i ulošci, a politika je postala samo još jedan tržišni segment u kome imate ponudu koju čine političari i političke stranke i potražnju koju čine građani koji unutar te ponude biraju šta će od ponuđenog da kupe, plaćajući taj proizvod svojim glasom. Ali, da građani ne bi pogrešili i, nedaj bože svojim vrednim glasom platili loš proizvod, tu su mađioničari i stručnjaci raznih boja i veština da im kažu šta je za njih najbolje, čak i kada oni toga nisu svesni. To vam se danas zove politički marketing.
Politički marketing postoji otkako postoji politika!
Moderni politički marketing se počeo razvijati pre nekih tridesetak godina, a danas doživljava svoj vrhunac. Glavni faktor koji je uticao na takav bum političkog marketinga i koji je i danas njegova glavna pokretačka snaga je kriza demokratske države i, samim tim, kriza politike. Prevashodna uloga demokratske države je da štiti javni interes. U većini zemalja danas država nije u funkciji zaštite javnog interesa, jer je privatizovana i uzurpirana. Politička klasa predstavlja samo vidljivi deo te uzurpatorske elite i njena uloga je da ostvaruje privid nekakvog demokratskog političkog procesa i tako prikriva odsustvo legitimiteta. Izuzetak su skandinavske zemlje i one koje imaju taj tip društvenog konsenzusa, dok se u ovim „našim“ zemljama ta degeneracija države samo još ogoljenije i bolje vidi.
Slažem se sa onima koji tvrde da je višepartijsko uređenje uspešno mutiralo u jednopartijski sistem. U tom sistemu su sve stranke delovi jedne partije na vlasti koji povremenom promenom uloga u igri „pozicija-opozicija“ skrivaju činjenicu da sve ostaje isto. Održavanju „status quo“ doprinosi i stalno povećavanje broja stranaka unutar te jedne partije, jer to samo pojačava privid postojanja demokratskog procesa. Obesmišljena od pravog sadržaja, politika je tako reducirana na puku pojavnost i svepriusutnost. Pojačanim kvantitetom zamenjuje se manjak relevantnog sadržaja, a popularnost se prodaje kao poverenje. Politika je postala jedna velika „igra imitacije“. Zato i ne čudi da u politici sve zapaženije uloge igraju spin doktori i stručnjaci za PR. Tu se ne pita da li su naši ili stranci i koliko to košta, jer se dobro zna da od njih sve zavisi. Za partijske poslušnike i širu i užu familiju će se već naći neka manje važna mesta – na primer neko ministarsko, ambasadorsko ili, u najgorem slučaju, savetničko.
Kao dokaz tome pogledajmo politički sadržaj na televiziji. Politički marketing na televiziji već odavno nisu samo spotovi na televiziji tokom predizborne kampanje. Politika je postala redovni programska kategorija na televiziji, poput sporta, filmova, serija, dečijeg programa. Pored toga, politički sadržaj na televiziji se više ne ograničava na tradicionalni „informativno-politički program“. Politički sadržaj i politički akteri su prisutni u gotovo svim programskim žanrovima. Tako se sve više političkog sadržaja plasira u zabavne programe. Uz glumce, pevačice, rijaliti zvezde, sportiste, starlete i ostale, „javne“ ličnosti u kvizovima, ja-imam-talent programima, talk-show emisijama, sa njima rame uz rame nastupaju i političari i tako i sami postaju glumci, pevačice, rijaliti zvezde, starlete…. Istovremeno se sve više informativno-političkih emisija pretvara u mozaično-zabavne programe po principu „za svakog po nešto, za nekoga sve“, pa se u njima političke teme plasiraju ili kao „laki“ sadržaji ili kao teške drame.
Sasvim je onda logično da i izborne kampanje dobijaju svoju odgovarajuću televizijsku formu. Za to je najpogodnija forma TV prodaje. Pogledajmo:
- Prvo treba ispostaviti PROBLEM sa kojim se gledalac/glasač može identifikovati. Sa političkog prevedeno na originalni jezik TV prodaje to bi zvučalo otprilike ovako: „Dosta vam je ovog nepodnošljivog stanja, velike nezaposlenosti, loših škola i bolnica? Ne možete više da živite sa malim platama i penzijama? Dosadila su vam svakodnevna poskupljenja? Strah vas je da se vozite putevima prepunim rupa? Uplašeni ste za budućnost vaše dece? Već ste umorni od čekanja da bude bolje?“.
- Onda se daje NADA. U prevodu: „Sada je tome došao kraj! Naša stranka (SVEJEDNO KOJA) ima rešenje za vas! Kada mi dođemo na vlast svi ovi problemi će ubrzo postati prošlost!“ Nada mora da bude u formi velikog obećanja kako bi bila relevantna za većinu ljudi, a uz to im i vezala pažnju da prate reklamu.
- Sledi OBRAZLOŽENJE postojećeg stanja. Taj deo služi da stranka-davalac reklame pokaže i prikaže svoju „stručnost“ u razumevanju problema. Ali, samo kritika postojećeg nije dovoljna, mora se imenovati krivac, jer se tako na njega usmerava nezadovoljstvo postojećim stanjem a uz to kreira situacija „mi-protiv-njih“. Stranke koje u kampanju ulaze kao opozicija naravno za sve krive stranke na vlasti. Na drugoj strani, stranka na vlasti u kampanji za sve loše optužuje opoziciju koja je minirala sve „naše dobre predloge“. I jednim i drugim dobro dođe i neki „strani faktor“ koji može da bude dodatno optužen, jer se tako dodatno privlače simpatije gledalaca koji prirodno staju uz „naše“ i „slabije“.
- I, na kraju, tu je i NEODOLJIVA PONUDA: „I zato ne propustite ovu jedinstvenu ponudu. Dovoljno je samo da date vaš glas i svi vaši problemi biće rešeni. Pokrenućemo novi ciklus proizvodnje, zaposlićemo mlade koji više neće odlaziti iz zemlje, povećaćemo plate i penzije, obnoviti škole, puteve i bolnice. Ali, ni to nije sve! Vratićemo čast, ponos i slavu našem narodu! Da, dobro ste čuli – i čast i ponos i slavu!!! Uz to, u ovoj neverovatnoj ponudi, za cenu jednog jedinog glasa, nećete dobiti samo našu stranku (SVEJEDNO KOJU), već potpuno besplatno u paketu dobijate i stranku „I TATA BI SINE“. Ali ni to nije sve – verovali ili ne, za istu cenu jednog jedinog glasa kao poklon dobijate i stranku „DAJ ŠTA DAŠ! I zato ne oklevajte ni trenutak. Odlučite se još danas da ćete glasati za nas i izađite na izbore. Samo jedan glas vas deli od svetle budućnosti. Odlučite odmah!!!“
Ipak, ima jedna razlika između političke izborne kampanje i TV prodaje. Kod TV prodaje ako niste zadovoljni proizvodom možete da ga vratite i dobićete vaš novac nazad. Kod izbora ta opcija ne postoji. Jer, kako se ono kaže – posle glasanja nema kajanja.
Izvor: Media Marketing