???????? This article is available in English
Budućnost advertisinga? Zbogom i ne naginji se kroz prozor!
U okviru obeležavanja 20 godina od početka izlaženja, časopis Fast Company je od 9 do 13. novembra u New Yorku organizovao prvi Innovation festival. Festival inovacija u biznisu je logičan projekat za časopis koji izlazi pod sloganom business + innovation i koji je dete i hroničar internet revolucije. Tako je i sam festival bio organizovan potpuno drugačije od bilo koje druge poslovne konferencije. Osim panel diskusija koje su bile organizovane na dve lokacije, učesnici festivala, a njih je bilo preko dve hiljade, mogli su da obiđu neke od inovativnih kompanija i da na licu mesta razgovaraju sa preduzetnicima i ljudima koji su te kompanije osmislili ili ih vode. Ali ni to nije bilo sve! U okviru programa Festivala, mogli ste da obiđete i Muzej moderne umetnosti, legendarni MoMA i Prirodnjački Muzej, i to u posebno vođenim turama „off the hours“, pogledate modnu reviju u Eilen Fisher, prisustvujete živoj svirci u kompaniji Spotify i uživate u degustaciji vrhunskih delicija u fenomenalnom multistoru Eataly.
Sve u svemu, tokom tih pet dana ste, na nekih stotinak različitih događanja raspoređenih po celom gradu, mogli da čujete šta o inovacijama i biznisu misle ljudi koji taj život žive. Među njima su bili poslovni ljudi koje tu očekujete, ali i mladi startaperi koji hoće da provere svoje ideje, pa onda holivudske zvezde koje sve više postaju poslovni ljudi i preduzetnici koji sve češće postaju medijske zvezde, dizajneri i DJ-i, arhitekti i programeri…. Potpuno je jasno da jedan čovek u najbojem slučaju može da isprati tek manji deo takvog programa. Zato je sistem bio takav da je svaki učesnik preko posebne aplikacije (a kako drugačije?) sam sebi unapred odredio gde će da ide i čemu da prisustvuje i tako složi svoj personalizovani program. Trebalo je tu imati i malo sreće, a pre svega biti brz, jer je broj mesta za većinu dogadjaja bio ograničen, a aplikacija je funkcionisala po principu first come – first serve. Trebalo je i dobro planirati da se ne registruješ za paralelne događaje koji su uz to na različitim krajevima grada (koji baš i nije mali), pa da malo računaš i vreme koje ti je potrebno da dođeš sa jednog dogadjaj na drugi – istina tu je i ta aplikacija pomagala i upozoravala te šta jeste a šta nije moguće.
Uglavnom, složio sam ja tako sebi jedan vrlo intenzivni petodnevni program od ujutro do uveče potpuno svestan da ću doživeti tek deo te ukupne atmosfere. Ali, ni to što sam video i doživeo, ljude koje sam upoznao i razgovore koje sam vodio, nemoguće je preneti i prepričati u jednom ovakvom pismu. Intezitet događaja tih pet dana je bio takav da je i meni samom trebalo da se nekih od događaja prisetim i prizovem ih čitajući svoje beleške i gledajući fotke na „telefonu“.
Zato me je, priznajem, neposredno po povratku, smaralo pitanje prijatelja „Kako je bilo?“ Stvarno nisam znao šta da kažem. U stvari nisam znao odakle da počnem i sledio je onaj najdebilniji odgovor: „Bilo je dobro…“. Zažalio sam i što sam Ekremu obećao da ću napisati „Pismo iz New Yorka“ odmah po povratku. Zato to „pismo“ i kasni (Ekremu hvala što me nije pritiskao – kao da je osećao da sam u problemu). I nije sada da se vadim, ali ukapirao sam da, u stvari, pravo pitanje i nije „šta se tamo dogadjalo“. Za preview toga je dovoljno da odete na www.innovationfestival.fastcompany.com i to stvarno i preporučujem. Videćete i ko je sve bio i šta su bile teme i gde se sve moglo ići. Ali poenta je sa kakvim osećajem čovek ode sa jednog takvog događaja. Šta je „utisak nedelje“? Nije mi ni to bilo odmah jasno. Očigledno, sve to tamo viđeno i doživljeno je moralo malo i da odleži. I na kraju mi se javilo: bila je to poseta jednom budućem svetu koji je već stigao. Zato toliko utisaka koje ne možeš ni da opišeš ni da definišeš, pa čak svega ni da se setiš, jer si sve to tamo primao i na svesnom i nesvesnom nivou. I zato se to, na kraju, sve svede samo na taj osećaj da si posetio „muzej budućnosti“.
Pa evo nekih slika iz te budućnosti koja je već stigla. Više su nabacane, a sastavljene su od onoga što sam čuo od drugih i mojih komentara, a radi kakve-takve preglednosti uslovno podeljene po temama.
Budućnost „social media“. Nema je. Jer, ako je svaki pojedinac medij, onda je medij po definiciji „social“ ili nije medij. Ako je sve „social media“ onda to ne može da postoji kao posebna kategorija. Gary Vaynerchuk, osnivač i vlasnik Vayner Media ide i korak dalje i kaže da je „social media“ samo termin kojim danas označavamo trenutnu fazu u razvoju interneta i da ga za par godina kao termin nećemo upotrebljavati. Ima i onih koji upotrebljavaju i termin „sobile“ (social + mobile), ali je to ipak pomalo nepotrebna kovanica, jer, složit ćete se, da već danas realno ako nije „mobile“ nije medij.
Budućnost online businessa. Online business je prošlost. Kao i kod fenomena „social media“ – ako nije „online“ onda nije „business“. Pri tome takav trend ne definišu prevashodno tradicionalne kompanije koje prelaze na online platforme, jer se to već dogodilo i nije ništa novo, već ga sada, kao trend, više uspostavljaju originalno online kompanije koje svoj biznis šire i u fizički svet, ali ne kao tradicionalne prodavnice, iako na prvi pogled tako izgledaju, već kao dodatno mesto kontakta kupca sa proizvodom kojeg već zna iz online sveta. Za kupca to nije samo dodatna pogodnost, već obogaćuje njegovo iskustvo sa brendom i unapređuje njegovu lojalnost. Cilj je da postoji jedinstveni doživljaj u kontaktu sa brendom bez obzira gde se interakcija događa, tako da transakcija prilikom kupovine proizvoda ne bude samo tehnički posao već da je i to deo emocije koju kupac ima prema brendu. To rade i male i mlade firme kao što su Birchbox i Warby Parker, ali i one velike i tradicionalne kao što je Apple. Po rečima Angele Ahrendts, bivše CEO Burrbery-ja, Apple ulazi u integraciju svojih online platformi i svojih trgovina tako da i u jednom i u drugom svetu nude istu uslugu i iskustvo. Uostalom, njena zvanična titula u kompaniji najbolje definište ovaj generalni trend. Ona je Senior Vice President, Retail and Online Stores.
Budućnost tržišta. Integracija online i offline business-a definiše i budućnost tržišta. Cilj tržišne komunikacije nije više kako informaciju objaviti što većem broju ljudi kako bi onda deo njih pretvorili u kupce, već kako odnegovati tržište tako što ćete ljude privući autoriteom koji uspostavite na određenu temu. To je tačka u kojoj sadržaj ili, na našem jeziku, content postaje ključni alat za komunikaciju. Iako reč content upotrebljavaju skoro svi u komunikacijskoj industriji, još uvek malo njih zaista zna kako ga produktivno koristiti za kreiranje i negovanje tržišta. Cilj tzv. marketinga više nije prodavati proizvod koji imate, već ponuditi proizvod koji ljudima treba. Da biste to saznali, sa potencijalnim kupcima morate da razgovarate, a da bi ljudi ušli u razgovor sa vama, u tome što radite morate biti autentični. Autentičnost je pretpostavka za sticanje poverenja, a za sticanje poverenja je potrebno vreme. Zato je sve ovo lakše reći nego ostvariti.
Budućnost branda. Budućnost je personal brand. To je logična posledica promene primarnog cilja tržišne komunikacije. Ako to više nije proizvod, već kreiranje sopstvenog tržišta kroz uspostavljanje dijaloga kroz priču, onda je autoritet onoga ko započinje i moderira taj dijalog ključni faktor za uspeh. Vidi se to i po sve češćim primerima kako poznate osobe ne samo da pokreću svoje nezavisne biznise, već im to postaje glavna karijera. Jedan takav primer je kompanija Goop Gwyneth Paltrow, pa onda Honest Jessice Albe i tako redom. Istovremeno, preduzetnici i vlasnici biznisa sve više svojim nastupima podsećaju na holivudske zvezde, a manje na klasične poslovne ljude kako smo ih do juče zamišljali. Steve Jobs je bio preteča tog trenda, ali to sada postaje new normal. Još uvek je konfuzna linija između poznatosti i autoriteta, ali je to svojevrsni prelazni period i upravo dokaz te promene trenda. Tipičan primer tog trenda danas je gore pomenuti Gary Vaynerchuk, a jednu od boljih definicija tog trenda je dala Oprah Winfrey: My heart is my brand!
Budućnost rada. Multijobs. Milenijumska generacija ne želi da bude zakopana samo u jednom poslu. Nove generacije koje dolaze, a koje već nazivaju slash ili hashtaggeneracije će to želeti još manje. Do 2020. godine 40% radne snage će biti zaposleno part time. To utiče i na format radnog mesta te prostora i kulture kompanija. Coworking trend koji je započeo kao mogućnost mladim preduzetnicima i start-up firmama da mogu da krenu tako što unajme radno mesto, a ne ceo poslovni prostor, postaje sada sve prisutniji način organizacije radnog mesta i u već etabliranim kompanijama. Kooperacija, transparentnost i atmosfera komune postaju bitan deo kulture kompanija novog doba. Misije i vizije koje se uramljuju i kače po zidovima odlaze u prošlost. Zbog toga u izboru kadrova sve važniji faktor postaje karakter čoveka, a sve manje formalno obrazovanje. HR prestaje da bude svrstavanje ljudi u kategorije, ispunjavanje testova i formulara te praćenje njihovog karijernog uspinjanja. Sada o svom zaposleniku morate da znate sve, jer se jedino tako može stvoriti funkcionalni, a istovremeno fleksibilni model zajedničkog timskog rada. Uloga lidera je da inspiriše ljude da ostvare svoje snove i ambicije, a ne da ih motiviše. Motivacija mora da postoji pre nego što čovek dođe da radi.
Budućnost advertisinga. Zbogom i ne naginji se kroz prozor. Tehnologija je komunikaciju transformisala u stanje stalne izloženosti i konstantnog bombardovanja novim informacijama. Marketing je ili „real time marketing“ ili nije marketing. Zato oglašavanje postaje sve besmislenije. Adversiting je termin koji će vrlo brzo biti samo u rečniku starih reči i izraza. Tradicionalne reklamne agencije su već duže vreme praktično sastavni deo marketinško-medijskog kompleksa i uglavnom samo upravljaju budžetima klijenata. Više od toga sve manje mogu. Bio sam u globalnoj centrali jedne velike agencije – na podu, uz recepciju, bili bili su razbacani kanski lavovi svih nijansi, kao da su na nekoj rasprodaji, slušao sam šta pričaju dvojica glavnih baja na panelu koji je tamo organizovan, zvučalo je dobro, ali stvarno ne mogu ničega da se setim, a ni u beleškama nemam ništa zapisano, verovatno sam izgubio baš taj notes. Bar je šampanjac na koktelu posle panela bio vrhunski. Nadu ulivaju agencije koje se usuđuju da se upuste u sopstvenu kreativnu destrukciju i da postanu, kako je to rekao David Droga, „sigurno mesto za opasne ideje“. Kao i oni koji veruju da prosečna ideja mnogo više košta od velike ideje. Takvima želim sve najbolje.
Budućnost budućnosti. Svima nam je poznato da je brzina promena kojima svedočimo takva da se tim promenama jedva prilagodjavamo, a kamoli da možemo da ih razumemo. Zato budućnost i ne možemo da predvidimo, bez obzira na šarlatane koji se bave njenim proricanjem. Ali, to što ne možemo da predvidimo budućnost ne znači da ne možemo da budemo pripremljeni za nju. Jedan od najupečatljivijih utisaka koji nosim sa festivala je prezentacija inicijative gradskih vlasti New Yorka koje su formirale javno privatno partnerstvo sa privatnim sektorom, u koji će svaka strana investirati po 40 miliona dolara, kako bi u sledećih deset godina 1,1 milion učenika moglo da stiče elementarne veštine kompjuterskog kodiranja, jer je zaključak da posedovanje osnova kompjuterskog znanja spada u kategoriju elementarne pismenosti, poput čitanja i pisanja.
Uostalom, zar nije mnogo bolje graditi budućnost nego je predviđati?
Izvor: Media Marketing