🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Nove godine su onaj trenutak kada svima oko nas poželimo sve najbolje, a sebi obećamo da ćemo neke stvari koje smo do sada odlagali konačno promeniti i da će nam krenuti na bolje. Što je više tih „srećnih novih godina” iza nas, veća je i gomila uglavnom praznih obećanja koje smo sami sebi dali. I kao da se svake godine sve manje nerviramo što je to tako, jer nas iskustvo uči da od tih novogodišnjih (samo)obećanja uglavnom nema ništa i da od njih odustajemo već pre kraja januara.
Međutim, čini se da je ova Nova godina, što se toga tiče, ipak malo drugačija. Ne znam da li smo ikada stupili u novu godinu u kojoj glavna želja skoro celog čovečanstva nije bila da nam se desi nešto novo i bolje, već da se vrati ono staro. Kamo sreće da je ta želja posledica toga da je čovek postao realniji, manje zahtevan i skromniji u svojim očekivanjima, jer bi to onda bila dobra vest. Ali, kako stvari stoje, pre bi se moglo reći da je „povratak na staro” jedna od najnerealnijih novogodišnjih želja koju smo ikada sebi i drugima poželeli i da ta želja ne dobacuje dalje od nade.
Tešimo se time da nismo mi za to krivi i da nije do nas. Naravno, kriva je korona, ali slaba je to uteha. Za samo godinu dana svet je prošao put od korone kao sporedne vesti o nekakvom virusu koji se pojavio na nekoj tamo kineskoj pijaci, preko neverice da taj virus može da izazove globalnu pandemiju, pa onda ubeđenja da će kriza proći za par meseci, sve do nove realnosti u kojoj je korona iz korena promenila naše živote i postala deo svakodevnice.
Naročito lepo se to vidi po tome što vesti o koroni na većini tradicionalnih medija više nisu udarne i prve vesti o kojima se piše, govori i izveštava, kako je to bilo na početku. Nisu one nestale, već su u međuvremenu prerasle u kategoriju rubrike i postale sastavni deo svih informativnih sadržaja, kao što su „vremenska prognoza”, „vesti iz kulture” ili „sport”.
Koliko je korona postala svakodnevnica govori i odnos politike prema ovoj krizi. Već na samom početku se jasno pokazalo kako je postojeći politički sistem potpuno nesposoban da se suoči sa jednim stvarno globalnim izazovom kao što je ovaj. Reakcije organizacija poput Svetske zdravstvene organizacije, Ujedinjenih nacija i ostalih međunarodnih institucija su ogolile birokratsku ispraznost ovih struktura koje nisu mogle da dobace dalje od verbalnih floskula iskazivanja neke opšte zabrinutosti, vere da će se stvari rešiti i frazerske podrške ljudima da izdrže. U međuvremenu se i to i takvo oglašavanje izgubilo i utopilo u opštem besmislu njihovog postojanja u takvoj formi.
Nacionalne države su takođe bile zatečene pojavom pandemije. Na samom početku je to bilo donekle i razumljivo, jer se svet od kraja Drugog svetskog rata nije suočio sa ovakvom krizom. U nedostatku globalnog liderstva i strategije u borbi protiv korone, države su krenule sa primenom različitih mera i to u vrlo širokom rasponu – od blagih ograničenja do radikalnih mera zatvaranja ljudi u države, regije, gradove pa na kraju i u stanove i sobe.
Kako nije postojao globalni funkcionalni sistem kroz koji bi bila moguća koordinacija i usklađivanje tih mera, krenulo je takmičenje između država koja će smisliti bolje mere i biti efikasnija u borbi protiv korone. Ubrzo je preovlađujuća briga većine vlada bila kako da primeni što širi spektar tih mera, kako ne bi ispalo, daleko bilo, da ne vode dovoljno računa o zdravlju i dobrobiti svojih građana.
Radikalne mere su u početku pravdane potrebom da se na taj način zaustavi širenje virusa i život vrati u normalu. Posle par meseci, narativ se promenio i sada je opšte prihvaćena mantra da će virus još dugo biti sa nama i da se na ove restriktivne mere moramo navići. Tako je korona (p)ostala i dominantna politička tema, a politički rivali se trude da se predstave kao kompetentniji u odnosu na konkurenciju u obračunu sa koronom. Sve druge teme padaju u drugi plan i taj trend će se nastaviti.
Kao i većinu tema koje u današnje vreme politika uvuče u svoj šator, tako je i korona od strane političara estradizovana. To najbolje ilustruje početak procesa vakcinacije ljudi, gde je u većini zemalja glavna vest koji se političar i kada vakcinisao, a slike tih hrabrih junaka koji bez suze u oku primaju vakcinu pred očima celog sveta više pripadaju kategoriji bizarnijih rijaliti programa.
Koliko god danas, iz ove perspektive, ne možemo da zamislimo svet i naše živote bez korone, mislim da ona neće još dugo biti sa nama na taj način. Vakcina, prirodni proces mutacije virusa i određene mere će i ovu epidemiju na kraju suzbiti. Korona će nestati i kao vest i to će se dogoditi brže nego što nam se to čini u ovom trenutku. I to je sigurno dobra stvar. Ali, ono što je korona već uradila jeste da je zauvek promenila svet u kome smo živeli i nastavlja da ga menja radikalnije i brže nego što u ovom trenutku to možemo i da pretpostavimo.
Možda ćemo već krajem decembra ove godine jedni drugima opet poželeti srećnu novu godinu kao što smo to nekad radili, a sebi opet obećati da ćemo nešto radikalno na bolje u svojim životima promeniti. Možda ćemo čak i poverovati da se život vratio na staro. Ali to će biti neki sasvim drugi svet. O njemu još jako malo znamo i pitanje je koliko smo uopšte spremni za život u tom svetu. Uostalom, ko nas uopšte i pita za to.