Veseli robovi

???????? THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

„Pa da li je ovo moguće?! Kako ova budala lupeta! Moram ovo da pošaljem da ljudi vide kakvih sve kretena ima!“

„Ijao, sestro, nemaš ti pojma šta je stil! Ova haljina ne ide uz te štikle. O torbi da i ne govorim. Ma nema veze, lajkovaću, jer i ona je meni prošle nedelje onu fotku, pa da ne bude posle…”

„Pogledaj, molim te, kako su se ovo dvoje namontirali… e neka se vidi i taj šampanjac u pozadini. Kao ima-se-može-se, a svi znaju kakvi ste foliranti. Ovo odmah šerujem pa neka vam se ceo svet smeje.”

Da li i vi tako razmišljate dok čitate neku objavu, gledate neku fotku ili filmić, ili pratite i možda učestvujete u nekoj debati na netu? Sve OK, to je danas normalno, jer je postalo sastavni deo medijskog sveta u kome živimo. Da nema toga ne bi Kardašijani danas bili globalni fenemonen, niti bi imali toliko svojih lokalnih kopija po celom svetu.

U moru informacija kojima smo danas konstantno izloženi, zakačićemo se pre svega za nešto što je neviđeno, neverovatno, šokantno, suludo, odvratno, bolesno… kao ljudi smo skloni tome i to nije ništa novo. Činjenica je i da smo izloženiji tome danas više nego ikada ranije. Ali, istina je i to da nam se takav sadržaj i podmeće, a da nismo toga uvek svesni. A oni koji nam ga podmeću i ne žele da toga postanemo svesni.

Kako privući pažnju medijskog konzumenta je oduvek bio glavni zadatak marketinške industrije. Jer tu je pažnja valuta kojom se trguje. Do juče su tom valutom raspolagali tradicionalni mediji, oličeni u radiju, televiziji, štampi i bilbordima, a njome trgovale medijske agencije. Konzumenti medijskog sadržaja su bili objekti čiju su pažnju ti tradicionalni mediji merili i pakovali u jedinstven proizvod na koji su lepili jednostavne i razumljive etikete: slušanost, gledanost, čitanost.

Iako danas praktično non-stop konzumiramo medijski sadržaj, medijska pažnja je toliko razdrobljena da više ne može lako i jednostavno da se kategorizuje kao do juče. Medijska industrija je morala da nađe druge načine kako bi tu našu pažnju nastavila da pakuje i prodaje. Ključni element u kreiranju tog novog poslovnog modela je činjenica da je danas, kao što već znamo, svaki pojedinac, zahvaljujući pametnom telefonu od koga se ne odvaja, mnogo više od pukog konzumenta medijskog sadržaja. On je postao i njegov proizvođač i njegov distributer. Zato je zadatak moderne marketinške industrije ne samo privući pažnju medijskog konzumenta, već i motivisati ga da taj sadržaj dalje distribuira i naterati ga da i sam stvara i emituje sadržaj.

Tako je došlo do spektakularizacije medijskog sadržaja. Zato on, pre svega, mora da bude atraktivan, kako bi nas podstakao da ga delimo. Da li je to što je objavljeno tačno ili nije, da li delimo istinu ili laž manje je bitno. Tačnije, uopšte nije bitno. Što je više onih koji će pogledati sadržaj koji smo mi emitovali, postaćemo popularniji i nama je to bitno. Čak više nije ni bitno ni šta mi tačno mislimo ili osećamo o tome što smo emitovali ili podelili, bitno je samo da li verujemo da ćemo biti opaženi. I onda jedva čekamo da proverimo kakav je nominalni rezultat koji smo proizveli – koliko smo lajkova i komentara dobili i koliko puta je šerovano to što smo objavili.

Tako smo, bili toga svesni ili ne, sami sebe pretvorili u robu koju drugi prodaju i na tome zarađuju, dok nama ostaju samo te mrvice sa stola trgovaca pažnjom i kusur koji dobijamo u obliku lajkova, fanova, šerova… To što neki vredno nakupe dovoljno toga i sami postanu influenseri, pa možda naprave i profesionalne karijere i počinju da zarađuju, samo nas još više motiviše da guramo tako dalje. Veliki trgovci pažnjom poput Gugla, Fejsbuka, Netfliksa ili Amazona u svakom slučaju zadovoljno trljaju ruke. Lepo su nas zaposlili, a mi rmbačimo dan i noć i još uživamo u tome. Svima dobro.