Robot – kako to ljudski zvuči

🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

„Ma on ti je kao robot, samo ćuti i radi!”

Svako od nas je više puta čuo ili izgovorio ovu rečenicu, ili neku njenu verziju. Jer, roboti su mašine koje smo mi ljudi napravili da umesto nas i za nas obavljaju one standardne i dosadne poslove i tako nam olakšavaju svakodnevni život i omogućavaju da se više bavimo kreativnim radom ili, jedostavno, da uživamo u životu.  Izumi poput usisivača ili mašine za veš i pranje sudova su primeri robota koji su, olakšavajući obavljanje svakodnevnih kućnih poslova, promenili način života i prirodu odnosa u do tada tradicionalnoj porodici i, između ostalog, proširili mogućnosti za zapošljavanje žena i time olakšali put ka njihovoj ekonomskoj nezavisnosti.

Reč „robot” je smislio češki pisac Karel Čapek i prvi put upotrebio u svom dramskom tekstu „R.U.R”, koji je napisao 1920. godine, a premijera ove predstave je odigrana 25. januara 1921. Radnja predstave se događa u fabrici „Rosamovi univerzalni roboti” (R.U.R), koja se nalazi na jednom usamljenom ostrvu i u kojoj se proizvode veštački ljudi – roboti, a vlasnici fabrike, pravi ljudi, te robote uspešno prodaju po svetu. Za razliku od robova, roboti ne traže ni da jedu ni da piju, već samo ćute i rade. Bio je to, dakle, idealni proizvod.

Sam tekst i predstava nisu nikada postali preterano poznati i popularni, ali se reč „robot” brzo odomaćila i danas kao takva postoji u svim svetskim jezicima.

Vremenom su roboti počeli da poprimaju sve raznovrsnije forme i da preuzimaju sve više poslova i funkcija i to ne samo manuelnih, već i onih kognitivnih. Zašto bi pamtili brojeve telefona kada onaj robotić u džepu od koga se ne razdvajamo i koga iz milošte još uvek zovemo telefon ili mobilni, taj broj ima uz ime koje otkucamo na ekranu. Zašto da pitamo drugara ono „Hajde mi objasni kako da dođem do tebe”, kada lepo ukucaš adresu u Gugl Maps i taj isti mobilni robot te dovede do tamo. A da ne govorimo da su odgovori na sva naša pitanja na guglu i da je informacija o bilo čemu što nas zanima samo klik udaljena. I nije gugl zamenio samo biblioteke i čitaonice, nastavnike i profesore, već sve više zamenjuje i lekare i farmaceute, inženjere i naučnike, psihologe i terapeute, i da ne nabrajam dalje.

Prenošenjem sve više kognitivnih funkcija na mašine i robote, sve više verujemo tehnologiji koja nas okružuje, a sve manje ljudima sa kojima razgovaramo. Uostalom, sve manje i sve ređe uopšte i razgovaramo sa drugim ljudima.

Ali i tu nam sada u pomoć priskaču roboti. Jer, sve više njih je već progovorilo, pa ne moramo više samo da se kuckamo sa njima, sada možemo malo i da popričamo. I to sve više i radimo. Procena je da će već 2020. godine 30% interakcije sa našim uređajima započinjati glasovnom porukom. Ono dopisivanje i kuckanje ostavljamo za ljude. Tako sve češće možemo da čujemo kako u telefon izgovaramo: „Aleksa, uključi klimu da rashladi stan na 20 stepeni” Ili: „Biksbi, kad imam onaj sastanak sutra?”, iza čega odmah sledi odgovor: „U 10h u ofisu”. Ili: „Siri, koji je sada najbolji italijanski restoran u gradu?”, pa kad nam Siri odgovori, onda je zamolimo da nam rezerviše sto za večeras, što ona i uradi i usput nam još i poželi da se lepo provedemo. A ako tokom večere malo preteramo u hrani i piću, ima i onaj konsultant za ishranu, koji nam, kada upišemo šta smo i koliko pojeli, odmah to preračuna i zavibrira upozorenje da smo preterali. Kako stvari stoje, sve više ćemo sa robotima pričati o sve većem broju tema.

I emotivni život nam je sve bolji, zahvaljujući sve većem poverenju koje imamo i pokazujemo prema tehnologiji, jer nam ona omogućava da konačno upoznajemo one prave ljudske partnere, do kojih do sada dokazano nismo mogli da dođemo, a još manje da uspostavimo odnos. O seksu da i ne govorim, jer sa robotima nema greške i straha od podbačaja. Uostalom, najrečitije o tome govori neverovatni rast porno industrije, pre svega zahvaljujući novim tehnologijama. Sa sve bržim razvojem veštačke inteligencije (AI) i virtuelne realnosti (VR) samo nebo je granica, i to ono deveto. I to svaki put.

Sve teže možemo da živimo bez robota, a oni sve lakše bez nas. Čapekov R.U.R. se završava tako što se sve savršeniji roboti u jednom trenutku pobune, dignu revoluciju i od ljudi preuzmu fabriku, a ljude eliminišu kao potpuno nepotrebne. Tako započinju svoju novu mehaničku civilizaciju.

Gledajući svet oko sebe, tačno mogu da zamislim da u nekoj budućnosti negde na nekim ruševinama opustošene planete Zemlje sede dva robota i razgovaraju:

„Gledao sam prošlost ove planete i video da su nekada ovde živeli ljudi, mislim da se tako zvala ta vrsta”, kaže jedan.

„Jeste, ali davno je to bilo”, potvrdi onaj drugi.

„Ali, nije mi jasno šta se dogodilo sa tim njihovim svetom. Video sam svu onu lepotu, one velike okeane, visoke planine i predivne ravnice, sve te boje… pa neke razne druge vrste koje su živele tu pored njih. Ništa od toga više nije ostalo. Kako to? Šta se dogodilo?”, upita prvi.

„Ne znam, ne razumem. Stvarno moraš da budeš glup kao čovek, pa da uništiš onakvu planetu, ne shvatajući da je to i tvoj kraj. Sva sreća da smo se mi roboti na vreme apdejtovali i oslobodili tog ljudskog virusa, inače ko zna šta bi bilo i sa nama. Njima ionako nije bilo spasa”, obrazloži drugi.

„Dobro je da nismo ljudi”, zaključi onaj prvi.