Nemoj sad da te izguglam

???????? THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH

Izguglaj!

Koliko puta u toku dana izgovorite ovu reč? To je postalo univerzalno rešenje za najrazličitija pitanja i dileme sa kojima se susrećemo svakog dana. Zanima nas koliko godina ima onaj glumac. Ne možemo da se setimo svih igrača šampionskog tima koji je osvojio zlatnu medalju. Koliko kilometara ima do Osla? Hitno nam treba da saznamo kolika je temperatura u Kuala Lumpuru i koje je radno vreme onog restorana u koji idemo za vikend i kako da do njega stignemo. Pitamo se šta je ove nedelje na repertoaru pozorišta, šta je to Tramp opet juče odvalio i kako sada izgleda moja prva ljubav iz srednje škole. Ništa nije problem. Sve to i mnogo toga još zna Gugl i treba samo izguglati.

Da ste pre samo dvadeset godina nekome ko bi vas pitao bilo šta od gore navedenih pitanja odgovorili „izguglaj”, ta osoba bi vas prvo pogledala belo, a kada biste posle onog „Molim, ne razumem šta ste rekli”, vi još jednom tu reč ponovili, bila bi ubeđena da nešto sa vama ozbiljno nije u redu i ubrzanim koracima se udaljila u nepoznatom pravcu.

Laka i brza dostupnost najrazličitijih informacijama – od onih naučnih i stručnih do bizarnih i banalnih – ne samo da je učinila naš život jednostavnijim, nego ga više ne možemo ni zamisliti bez korišćenja ovog servisa. Brzina kojom su taj Gugl, a onda kasnije i Fejsbuk i još par njih, postali deo našeg svakodnevnog života je razlog zašto nismo svesni svih promena koje su se dogodile. A posebno nismo svesni stepena zavisnosti od njihovih servisa kojima smo se zarazili.

Ključni razlog da su „Gugl & Co” postali to što danas jesu je to što su te kompanije postale i komunikacijske platforme. U početku je gomila informacija koju su korisnici, komunicirajući međusobno, ostavljali na tim platformama bili samo nužni nusproizvod kome na početku nije pridavana nikakva posebna pažnja. Kako se informatička revolucija širila i onlajn servisi postajali deo svakodnevnog života, prvi ko je prepoznao komercijalni potencijal u tome bila je marketinška industrija. Internet je u početku bio samo još jedan komunikacijski kanal kroz koji su se mogle plasirati reklamne poruke.

Za razliku od ostalih marketinških komunikacijskih kanala, ovde se moglo utvrditi ne samo do koliko njih je reklamna poruka stigla, već koliko njih je tu poruku videlo jer je kliknulo na nju. U Guglu su tu činjenicu prepoznali kao poslovnu priliku i na osnovu „click-through” podataka počeli da izrađuju prognostičke modele. Tako je nastao „ad targeting”, poslovni model preprodaje pažnje korisnika.

U tih nešto više od deset godina od kada je nastao taj model, stvari su se ubrzano razvijale. Kako je onlajn komunikacija postajala sve lakša, brža i jednostavnija, a i istovremeno sve kompleksnija, čemu su doprinele nove aplikacije koje su tu komunikaciju iz verbalne raširile i u vizuelnu, količina i tip podataka koje svesno i nesvesno ostavljamo na svim tim platformama je sve veća. Tehnološke kompanije sada već dobro znaju koja je vrednost tih podataka i razvile su i razvijaju algoritme koji te podatke dodatno analiziraju i tako sve bolje profilišu korisnike. Tako su korisnici postali proizvod koji se prodaje oglašivačima.

Da bi cena tog proizvoda rasla i povećavao se profit, što je u kapitalizmu cilj svakog proizvođača, komunikacija među korisnicima mora biti što intenzivnija, zbog čega se to ne može prepustiti slučaju, već se mora dodatno stimulisati. Jasno o tome govori rečenica iz internog dokumenta koji je još 2016. godine svojim saradnicima poslao Endrju Bosvort, jedan od najbližih savetnika Marka Cukerberga, a koji je prošle godine procureo u javnost: „Mi povezujemo ljude… Možda neko pronađe ljubav… Možda neko umre u terorističkom napadu koji je koordinisan uz pomoć naših servisa. Zvuči ružno ali… sve što nam dozvoljava da bliže i češće povežemo što veći broj ljudi je de fakto dobra stvar.” Zastrašujuće zvuči ta radikalna indiferentnost, ali posmatrajući svet oko sebe, sve više postajemo svesni da je to realnost u kojoj živimo.

Da bi se taj cilj ostvario, korisnici ovih usluga se moraju sve preciznije profilisati. Kako bi se to postiglo, razvijaju se algortimi koji korisnicima plasiraju i onaj nekomercijalni sadržaj za koji je izračunato da će ih zanimati. Tako oni postaju konzumenti sadržaja za koji veruju da su ga sami izabrali, da ne kažem izguglali, nesvesni činjenice da im je taj sadržaj u stvari podmetnut. Tako raste naša cena kao proizvoda, a mi postajemo sve više zavisni od informacija koje nam se plasiraju i sve više podložni dodatnim uticajima mimo naše volje. I krug je zatvoren. Tome u velikoj meri doprinosi i sve brži razvoj veštačke inteligencije i sve veći broj „pametnih” uređaja kojima se okružujemo i koji, između ostalog, predstavljaju samo dodatne izvore informacija kojima se upotpunjuju naši profili. Tako smo prestali da budemo samo proizvod, već smo pali stepenicu niže i postali sirovina za izradu proizvoda.

Ali, ni tu se nećemo zaustaviti. Ista tehnologija koja, zahvaljujući razvoju veštačke inteligencije, sve više humanizuje mašine, istovremeno sve više robotizuje ljude, svodeći čoveka na nivo šrafa u mašini. „Veliki brat” nas toliko dobro poznaje da može ne samo da predvidi naše ponašanje, već i da ga menja i usmerava. O tome, između ostalog, zastrašujuće jasno piše Šošana Zubof (Shoshana Zuboff) u svojoj novoj knjizi „Vreme nadgledajućeg kapitalizma” (The Age of Surveillance Capitalism). Evo samo jednog citata iz knjige: „Nekada ste vi pretraživali Gugl, ali sada Gugl pretražuje vas.”

Dakle, ne brinite. Sve je u redu. Važno je samo da se gugla.

Ostavi komentar

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

This website is available in ???????? ENGLISH

Društvene mreže

Najnoviji postovi

Ovim prihvatate našu politiku privatnosti

Prijavite se za objave sa bloga

Holler Box