🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Znamo da je sve krenulo iz laboratorije i istraživačkog centra. U početku je njegova pojava potcenjivana, verovalo se da se radi samo o nekoj novoj formi manje-više iste stvari. Trebalo je neko vreme da se proširi. Ali, onda nekako iznenada, ni sami ne znamo kad i kako, taj virus je odjednom bio svuda oko nas, potpuno nas je okružio i spasa nam više nije bilo. Zarazili smo se i simptomi su sve izraženiji. To je sada to, živimo s njim, a gde nas sve to vodi i kakve će sve biti posledice proizvesti, to niko još ne zna.
Naravno, govorim o internetu. Tehnologija koja je razvijana radi povezivanja računara u mreže i tako omogućavala brži protok i razmenu informacija, i čiji je cilj bio povećanje efikasnosti i produktivnosti poslovnih sistema, danas upravlja našim životima. To više nije tehnologija kojom se mi koristimo; to je tehnologija bez koje mi danas bez ne bismo mogli da živimo. Taj virus se širio dovoljno polako da smo se njegovim mutacijama prilagođavali bez većih problema i istovremeno takvom brzinom da nismo ni shvatili kada i kako smo se našli u potpuno drugom svetu.
Zaista je fascinantno kada danas, iz ove perspektive, pogledamo kako se ta tehnologija za svega 30 godina iz ogromnih metalnih ormana koji su zauzimali čitave sobe preselila prvo na radne stolove po kancelarijama, pa ubrzo i u sklapajuće notese koji su mogli da se spakuju u poslovne torbe, da bi se odjednom našla u mobilnim telefonima od kojih se više ne odvajamo. I već je sasvim izvesno da je sledeći korak ugradnja implanta u naše telo, tako da će tehnologija postati naš organ i sastavni deo našeg organizma.
Ta tehnologija nije ostala samo u javnoj i poslovnoj sferi, već je osvojila i sve dimenzije privatnog života. Zato s pravom govorimo da se tu radi u revoluciji – jednoj od onih prekretnica u ljudskoj istoriji koje menjaju postojeću kulturu društva, koja se menja uvek kada se promeni dominantni način komunikacije u njemu.
Pretvaranjem dotadašnjeg mobilnog telefona u moćno audio-vizuelno komunikacijsko sredstvo dostupno svima, svaki čovek je postao medijski kanal koji je sposoban da proizvodi i emituje medijski sadržaj. Pojava društvenih mreža je omogućila jednostavnu i brzu distribuciju tog sadržaja. Gotovo preko noći, one su postale dominantne komunikacijske platforme. Tako je stvoren potpuno novi medijski svet u kome danas živimo. Ono što taj svet čini radikalno drugačijim od prethodnog je neograničen broj medijskih kanala koji sada postoje i neograničena količina medijskog sadržaja koja se tim kanalima distribuira.
U tom novom medijskom svetu na drugačiji način se privlači pažnja nego u dotadašnjem. Kada postoji ograničeni broj medijskih kanala i kada je količina medijskog sadržaja ograničena, a komunikacija jednostrana, onda je konzument tog sadržaja u ulozi pasivnog primaoca poruke, a njegov izbor se svodi samo na izbor nečega od ponuđenog. Kada su broj medijskih kanala i količina medijskog sadržaja neograničeni, a komunikacija interaktivna, pažnja se mora stalno i aktivno privlačiti. To više ne zavisi samo od konzumenta sadržaja, već pre svega od njegovog kreatora. Tako dolazimo u situaciju da pažnja više nije samo valuta kojom raspolaže onaj koji sadržaj prima, već i roba kojom trguje onaj koji sadržaj proizvodi.
U tim uslovima, inicijalno privlačenje pažnje je tek prvi korak, dok je pravi cilj što duže zadržavanje pažnje. Da bi se to dogodilo, konzument medijskog sadržaja se mora transformisati od pasivnog primaoca u aktivnog distributera tog sadržaja, što on sada sa tehnologijom kojom raspolaže. Treba ga samo dovesti u stanje da to i radi. Ili, što bi se današnjim jezikom reklo, on mora da bude inficiran kako bi bio u stanju da taj virus dalje širi.
To se najbolje vidi na primeru influensera. Zamislimo na trenutak da je influenser nulti pacijent čiji sadržaj predstavlja virus. Šta će sa tim virusom biti, zavisi od toga kako, koliko i kojom brzinom se bude širio. A to zavisi od toga koliko drugih ljudi će njim biti zaraženo. E sad, neki od onih koji dođu u dodir sa virusom neće ni biti zaraženi, niti će biti svesni da su bili izloženi virusu – jednostavno imaju jak imunitet. Na suprotnoj strani su oni sa slabijim imunitetom. To su pratioci. Kod njih sve počne uglavnom sa blagim simptomima, povremenim čitanjem/gledanjem sadržaja koje influenser proizvodi, a onda se simptomi pojačavaju, pa počinje redovno praćenje svega šta on radi, a znaci dodatnog pogoršanja stanja se vide kada počne šerovanje tog sadržaja. Najteži slučajevi spadaju u kategoriju fanova.
Ima i onih koji dođu u dodir sa virusom i sami ne budu zaraženi, ali postanu prenosioci virusa. To su vam oni koji šeruju sadržaj nekog influensera želeći da ukažu kako ta osoba laže, ne zna, upozoravaju druge da je taj sadržaj opasan, netačan, uvredljiv ili sve to jednostavno ismevaju. Bez obzira iz kojih razloga to rade i koje su im namere, oni takođe pomažu širenju virusa.
Ovaj virus napada pripadnike svih generacija. Izuzetak čini jedan deo onih najstarijih, koji su se zatvorili u samoizolaciju starog medijskog sveta i ne dozvoljavaju ovom novom virusu da im uopšte priđe.
Poslednjih godina taj virus je prilično uznapredovao, epidemija se proširila i poprimila globalne dimenzije i zahvata sve više naših organa. Primetan je i sve veći broj mutacija, zbog čega se svi njegovi pojavni oblici sve teže prepoznaju, a simptomi sve teže otkrivaju. To za posledicu ima slabljenje našeg celokupnog imunog sistema.
Jedan od glavnih razloga zašto se to dešava je što se svet društvenih mreža toliko razvio da skoro nema nikoga ko nije prisutan na nekoj od njih. One su toliko povezale ljude na planeti da maltene možemo čovečanstvo da posmatramo kao jedan organizam u kome su ljudi samo ćelije tog organizma koje društvene mreže povezuju poput nervnog sistema. Postajući tako neodvojivim delom jednog organizma, ljudi su ne samo nikad bolje međusobno povezani, već i nikad više zavisni od funkcionisanja celokupnog sistema.
Zato i ne čudi što je privatnost ono što je najviše pogođeno tom epidemijom i zato najviše i strada. Nju, nažalost, nećemo moći da zaštitimo izolacijom ili karantinom, jer u tim uslovima u današnjem svetu ne bismo mogli da živimo.
Ovde ni maske ne pomažu. Naprotiv, njihovo stavljanje dodatno doprinosi širenju virusa i to tako što se na početku javljaju potpuno asimptomatične manifestacije njegovog delovanja, zbog čega tome na početku ne pridajemo veću važnost. Kada na kraju shvatimo o čemu se radi, najčešće je već kasno.
Treba biti vrlo oprezan i prema onima koji nam obećavaju da će epidemiju suzbiti ako umesto nas budu u nekoj meri kontrolisali sadržaj kome smo izloženi i to sa sve izgovorom da mi onda ne moramo time da se opterećujemo. Ne treba imati iluzija, takva terapija vodi ka totalnoj kontroli i to tako da toga ne budemo ni svesni. Štaviše, kontrola u ovom slučaju ne samo da ne sprečava širenje virusa, već ga samo dodatno ubrzava.
Tako stoje stvari, dopadalo nam se to ili ne. A vakcine ni na vidiku.