Sam sebi spomenik

???????? This article is available in English

„O mrtvima sve najlepše” je jedna od onih fraza koje svi znamo i sigurno smo je više puta upotrebili. Većina nas ne zna odakle je to došlo, imamo utisak da je to nekako oduvek tu, neka večna istina koja se ne propituje. Ali stvarno, zašto je to tako?

Zašto ćemo i za one o kojima nismo imali baš neko dobro mišljenje za života, kada ih više ne bude među nama, pokušati da se setimo eto i nekih njihovih pozitivnih osobina ili dobrih dela i lepih gestova koje su (u)činili za života i da ih onda zbog toga pohvalimo? Da li zato što nam više ne mogu nauditi pa nam je sada svejedno a i ništa nas ne košta? Ili jednostavno zato što je to tako red? A možda i zato što priželjkujemo da i o nama tako ljudi pričaju jednom kad nas ne bude?

A šta nas uopšte briga šta će ljudi da pričaju o nama kada to niti budemo mogli da čujemo, a još manje da reagujemo? Izgleda, međutim, da nas je baš mnogo briga za to. Kao da nam je više stalo do toga šta će ljudi misliti o nama kada nas više ne bude bilo, nego da nešto uradimo sada i ovde pa da ljudi onda imaju pravi razlog da o nama pričaju dobro.

Zašto je to tako? E na to pitanje nemam odgovor. Tačnije rečeno, donedavno nisam imao odgovor na to pitanje, a sada mi se čini da ga naslućujem. U pomoć mi je, između ostalog, priskočila i nova tehnologija.

Pošao sam od činjenice da se mi već za života predstavljamo boljima, pametnijima i lepšima nego što jesmo, jer tako postajemo prihvatljiviji u društvu, a svima nam je ta vrsta potvrde potrebna. I to razumem. U današnje vreme se to vidi na svakom koraku. Ko god ima fejsbuk, instagram, tviter i ostale alate koji su nam na dohvat ruke, to vidi, a bogami i dobrano koristi. Da parafraziram rečenicu koju sam nedavno čuo „Nikom život nije tako dobar kao na fejsbuku, niko nije tako lep kao na instagramu i niko nije tako ljut kao na tviteru”. Dakle, mi koristimo nove platforme da radimo ono što su ljudi oduvek radili u komunikaciji sa drugima – da sebe predstavljaju boljima, pametnijima, lepšima.

Međutim, ta nova tehnologija nam omogućava da to radimo uspešnije i efikasnije nego bilo kada pre i da to radimo u realnom vremenu. Posedujemo alate koji nam omogućavaju da vršimo direktan prenos sopstvenog života. I to ne baš stvarnog života, već onakvog kakvog želimo da ga drugi ljudi vide.

Mi počinjemo da vodimo život na osnovu kriterijuma koji definišu kako će on drugima da izgleda. Taj naš život na komunikacijskim platformama postaje realan život, a naš stvarni život postaje virtuelni.

Tehnologija nam je omogućila da maksimalno razvijamo mogućnost da predstavimo sebe onako kako mi mislimo da treba. Tako za života sebi dižemo spomenik. Jer, kada nas jednom ne bude, ostaće ono što smo o sebi pisali, fotke koje smo slali, lajkovi koje smo delili i komentari koje smo postovali.

Tako ćemo već za života sebi dići spomenik i obezbediti da, kada budemo mrtvi, o nama govore sve najbolje. Jer već sada o sebi govorimo kao da to nismo mi, kao da već nismo živi.

Ostavi komentar

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

This website is available in ???????? ENGLISH

Društvene mreže

Najnoviji postovi

Ovim prihvatate našu politiku privatnosti

Prijavite se za objave sa bloga

Holler Box