🇬🇧 THIS ARTICLE IS AVAILABLE IN ENGLISH
Nova godina je započela lepim vestima. Već prvih dana januara, Fejsbuk je objavio da će zabraniti objavljivanje „deepfakes” lažnih videa u kojima se uz pomoć veštačke inteligencije kreiraju lažni sadržaji i plasiraju lažne informacije, tako što se akterima na tim snimcima bukvalno u usta polažu reči i rečenice koje nikada nisu izgovorili. Zahvaljujući sve savršenijoj tehnologiji koja se koristi za kreiranje ovakvih snimaka, sve je teže razlikovati ko je i šta stvarno izgovorio, a šta je samo lažno izmontirano i samo je pitanje dana kada čovek jednostavno neće biti u stanju da uoči razliku. Pritom, njihov broj raste takvom brzinom da već možemo da govorimo o pravom fenomenu.
Ali, posle ove objave Fejsbuka, možemo da odahnemo, jer eto tome je sada došao kraj i istina i pravda su pobedili.
Dobro, evo prestajem sa bacanjem loših fora. Ali, šta mi preostaje drugo nego da se kiselo nasmejem kada pročitam ovakvu vest. Izvini, dragi Fejsbuče, ali koga ti tu…? Hajde i da imaš tehnologiju koja može da identifikuje šta je deepfake a šta nije, kako ta tehnologija može da identifikuje koji je od tih sadržaja opasan jer podstiče mržnju, nasilje ili povređuje i ugrožava ljudska i građanska prava i slobode, da ne idemo dalje, a koji su takvi da spadaju, na primer, u kategoriju zabave, humora, satire i parodije? Jer, ne radi se o načinu na koji je taj sadržaj kreiran, već o samom sadržaju koji se na taj način plasira.
I baš to saopštenje Fejsbuka samo još jednom pokazuje da njih baš briga za sadržaj. Daj šta daš, samo da je viralno, da se šeruje i da se tako što više informacija skuplja i obrađuje, jer to je glavni cilj. Pravdaće se oni da ne mogu biti odgovorni za sadržaj. Ali, ako se radi o mediju, a Fejsbuk je i medijska platforma, između ostalog, onda mora da postoji odgovornost medija za objavljeni sadržaj.
Tako da ta objava nije ništa drugo nego još jedan pokušaj Fejsbuka, koji se suočava sa sve oštrijim kritikama na račun sve jasnijih dokaza o zloupotrebi privatnosti svojih korisnika, da sebe predstavi kao društveno odgovornu kompaniju koja, eto, brine o javnom interesu i neće dozvoliti da se taj interes ugrožava.
A suštinski, svesno ili nesvesno, to je bio poziv da se još više radi na deepfakes produkciji, čak pomalo po principu „hajde da vas vidimo da li možete da napravite deepfake video, a da vas ne provalimo”.
I nije to Fejsbuku prvi put da pokazuje kako ga baš briga za sadržaj koji se objavljuje na njegovoj platformi. Podsetimo se samo slučaja od pre par meseci kada je Tviter objavio da na svojoj platformi neće više objavljivati političke oglase, a Fejsbuk na to odgovorio da su politički oglasi kod njih dobrodošli i da njihovu istinitost oni neće proveravati, pravdajući to pravom na slobodu govora i izražavanja.
Nekoliko dana posle ove objave na temu deepfakes videa, Fejsbuk je izdao novo saopštenje i ponovo potvrdio da će nastaviti sa politikom necenzurisanog objavljivanja političkih oglasa na svojoj platformi. Za svaki slučaj, da neko ne pomisli da će oni suštinski nešto da menjaju u svojoj politici. Time su umireni svi oni koji ovu društvenu platformu već dobrano koriste za manipulisanje i širenje laži. Pritom, tu uopšte ne mislim samo na političare, iako oni u tome prednjače. A kako smo ušli i u godinu izbora u SAD, dobro je da se pošalje poruka da će biznis i dalje da ide kao i do sada i da se tu ništa ne menja. Uostalom, i na prošlim američkim predsedničkim izborima, pre četiri godine, pokazalo se kakav uticaj društvene mreže i ceo taj novi medijski svet koji su kreirale tehnološke kompanije imaju i mogu da imaju na uslove pod kojima se sprovode izbori.
Nema više nikakve sumnje da su društvene mreže postale medijske kompanije koje su svojim uticajem pretekle tradicionalne medije. Pritom, njihovo funkcionisanje kao medija praktično nije regulisano nikakvim regulatornim okvirima. Svi oni se skrivaju iza tvrdnje da nisu mediji, već tehnološke platforme i da je sva odgovornost za sadržaj objavljen na njima odgovornost onih koji taj sadržaj objavljuju. I ne radi se samo o novim tehnološkim kompanijama u medijskom biznisu. Uzmimo kao primer i Uber, koji je radikalno promenio način prevoza ljudi u velikim gradovima i koji odbija svaku odgovornost ako se neko od vozača neprimereno ponaša, vređa ili povredi putnika koga prevozi. Uber to pravda činjenicom da se oni ne bave prevozom putnika, već su samo tehnološka kompanija koja preko svoje platforme obezbeđuje da se vozači i putnici direktno povežu i ništa više. Sve ono što se dešava posle toga, u toku vožnje, nije njihova stvar. Dodatno se brane time što na platformi postoji i sistem ocenjivanja korisničkog iskustva, pa je u interesu i jednih i drugih da sve bude u redu.
U svim ovim primerima se radi o globalnim kompanijama i njihovo efikasno regulisanje na nivou nacionalnih država je praktično nemoguće, a globalni pravni sistem koji bi to uređivao ne postoji. Tako smo i došli u situaciju da pravila igre za njihovo funkcionisanje uređuju te kompanije same i nemaju nikakav problem da to lepo i direktno saopštavaju svojim korisnicima. Na ruku im ide i činjenica što zakonska regulativa na nivou država daleko zaostaje za potrebama koje kao društvo i građani u vezi sa njihovim korišćenjem imamo. Kako su u međuvremenu te tehnološke kompanije postale globalni giganti, njihove poslovne odluke prevazilaze okvir delatnosti kojima se bave. Tako one danas direktno uređuju pitanja koja su u javnom interesu, a koja ne bi smela da budu u ekskluzivnom domenu privatnih kompanija.
Tako su odluke onih kompanija koje upravljaju društvenim mrežama i koje su, u međuvremenu, postale globalne medijske platforme diktirane njihovim privatnim interesima, a to je profit, koji zavisi od intenziteta i frekvencije korišćenja od strane korisnika, jer se tako bolje i brže njihovi korisnici profilišu, a onda ti podaci preprodaju, što nam je već poznati model.
Takav medijski kontekst već proizvodi svoje rezultate. Neograničeno i nesankcionisano širenje lažnih informacija, kao i medijske manipulacije koje se onda prenose i na tradicionalne medije i u svakodnevnu komunikaciju sve više produbljuju razlike i seju mržnju. Time se stvaraju sve dublji konflikti, koji onda imaju i svoj povratni efekat i dodatno zaoštravaju tu medijsku komunikaciju preko koje se taj otrovni virus širi i krug je zatvoren.
Eto to nam je medijska slika početka nove decenije u koju smo ustupili. Pa neka nam je sa srećom. Ovo je tek početak.